Politika je ušla u srpsko pozorište

Kakva je situacija u srpskoj kulturi?

- Teška i nepredvidiva, a što se mene lično tiče, neizvesna. U penziji sam odnedavno, ali nisam u takvom statusu, jer se tako ne osećam, radim punom parom. Suština moga bitisanja je da uvek sebe dajem bez ostatka. Svaka nova uloga me preporučuje za sledeću. Dvadeset godina sam samostalni umetnik i to potvrđuje iskazano. Moja satisfakcija je prijem kod publike i aplauz. Druga nadoknada nije bitna. Ona je retko kad primerena za ono što kao umetnik dajem. Sve što sam svojim glumačkim umećem mogla da pružim, darivala sam publici. Mislim da sam sazrela za kompleksnije uloge, a kada nemate matičnu kuću, onda ste čovek sa strane. Napustila sam svoju matičnu kuću, jer je politika ušla u pozorište.

Da li je politika naša sudbina?

- Evidentno je da jeste. Mi kao pojedinci možemo da se izopštimo, ali kao nacije ne. Tražimo vođu, jer ne umemo sami. Vođa je potreban naciji. Mi koji sebe vidimo van politike ipak uz profesiju živimo i sa njom. Moja profesija je gluma, to je moja partija i moj izbor. Ja ne želim da šaljem poruku da pripadam bilo kome zato što za sve u publici igram jednako, bez obzira na njihovu političku pripadnost ili uverenja. Ja sam glumac sa svojim profesionalnim identitetom i stavom, a politika u toj igri može samo da uprlja stvari.

Šta je glumac danas?

- Uvek je na poslednjem mestu, ali "tvrd je orah voćka čudnovata"... Moj kolega Nebojša Dugalić sprema se da ode u Kanadu, jer ne može od svog glumačkog i profesorskog rada da obezbedi egzistenciju za porodicu. Takvi ljudi nam napuštaju zemlju!

Da li biste više voleli da igrate u Briselu ili u Moskvi?

- Ruska sam duša. Jednom, prilikom gostovanja, jedan Rus je hteo da me zadrži za ceo život. Meni je kao umetnici svejedno gde igram. Uvek igram sa punim srcem. To što dajem publici meni se vraća tvrdom sinergijom. To je potvrda rada kad ne povredimo emociju. Najteže je postići istinu na sceni.