Telefonski poziv promenio život!
Beg pod granatama, prvi izbeglički kampovi u Srbiji, prvi kaput iz skladišta Crvenog krsta, prvi paketi konzervirane hrane, NATO bombardovanje, učenje pod svećama, strah, neizvesnost... Po povratku u Hrvatsku 2000. godine verovala je da više ništa ružno ne može da joj se desi. Ipak, prevarila se.
Prava na papiru
- Posao će mi omogućiti da nastavim sudski postupak, znam da sam u pravu, nisam jedina Srpkinja u Hrvatskoj koja ima prava samo na papiru, a sada eto imam priliku i da dokažem koliko smo svi obespravljeni. Novcem koji zaradim platiću advokata i tereću ih, idem do kraja, neću odustati - obećava Đurđa.
- Kao da mi je na čelu pisalo da sam četnik. Za mene više nije bilo mesta u rodnom Ogulinu, a ni posla. Odlučila sam da krenem u Zagreb i da radim sve što mi se ponudi kako bih mogla pomoći ostarelim roditeljima, a i sebi. Nisam birala, radila sve i svašta, uglavnom na crno, ali često sam se pitala šta bi se sa mnom zbilo da sam ostala u Hrvatskoj, šta bi bilo da nisam bila jedna od mnogih u izbegličkom zbegu te 1995. godine... Šta bih postala u svojoj domovini, u šta bih danas verovala - priča ova Srpkinja, koja je poslednjih 15 godina vodila ogorčenu bitku za mesto pod hrvatskim nebom.
Kucala je i na vrata Hrvata, ali i zaštitu tražila u Srpskom narodnom veću. I nigde nije dobila odgovor koje mostove treba preći, a koje spaliti za sobom. Sve dok se nije shvatila da uprkos silnim molbama za posao i raznim prekvalifikacijama, više nema ni kune da plati podstanarsku sobicu na zagrebačkom Černomercu.
- Kad vas ugrizu za samo srce, pojmite da rat nije završen, bar ne za mene Srpkinju usred Hrvatske, da sam još uvek meta, da se naša agonija produžava u nedogled i da je ona silna čežnja za rodnom kućom i zavičajem tek bila izbeglički san... Probudila sam se opet na slepom koloseku i shvatila da nema dalje puta - ispričala je Đurđa samo delić svoje patnje reporteru "Vesti".
POZIV DONATORIMA
Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.
Samo dan nakon objavljivanja njene priče u našem listu, jedan od vernih čitalaca "Vesti" preokrenuo je njenu sudbinu. I to samo jednim telefonskim pozivom. On se zove Duško Tejić, rodom je iz Banjaluke, i ovaj humani 60-godišnjak je vlasnik restorana Rustika kod Duizburga.
Olesund na vezi
Drugi poziv stigao je Đurđi iz Olesunda, iz zapadne Norveške, grada sa oko 50.000 stanovnika. Uputio ga je zemljak Milanko Mudrinić, rodom iz Sanskog Mosta, čiji roditelji danas žive u Staroj Pazovi. Ovaj 56-godišnji mašinski operater saznao je za sudbinu Ogulinke preko našeg portala Vesti online, i odmah se javio u Beograd kako bi ponudio svoje dobre usluge: "Voljan sam da pomognem, da joj nađem posao, mislim da bi za prvo vreme mogla da radi u nekom od staračkih domova, dok ne nauči jezik", rekao nam je humani Mudrinić, kome se ispred "Vesti" i u Đurđino ime zahvaljujemo.
- Kad mi se ovaj neznanac javio telefonom iz Nemačke i toplo upitao: "Kako si, Đurđa?" - ja sam mu ispričala sve što me je bolelo. Slušao me je, bez prekidanja... Tada sam shvatila da ipak nisam sama u nesreći, a pogotovo kada ste mi javili da je bilo još čitalaca sa istom namerom da mi vrate dostojanstvo, pruže posao i drugi dom u inostranstvu. Zbunjena sam i još plačem. Od radosti - kaže Đurđa u čijim rukama je već sigurno i novi hrvatski pasoš koji je zatražila po ubrzanoj proceduri. Verujemo da je ono malo stvari spakovala i ako je uspela da pozajmi novac, već je kupila kartu za Duizburg.
Srećno, Đurđa!