Povratak na Kosovo (2): Borba za goli život
- Taj život nas je mnogo pogodio. Nismo imali osnovnih stvari za život, nismo imali krov nad glavom - počela je da se seća Mileva. Drhtavim rukama je dotakla čelo, jer je počeo da je obliva hladan znoj.
- Nismo imali kud, pa smo morali da tražimo pomoć od Danskog saveta za izbeglice da napravimo neku kućicu u Kaluđerici da imamo gde da živimo. Njihova komisija je došla kod nas, ali su u međuvremenu čuli da imamo kuću u Prizrenu. Rekla sam im da se ne vezuju za tu kuću, jer je sve oko toga bilo komplikovano. Muž mi je preminuo pre 21 godinu, kuća se vodila na pokojnu svekrvu, u ostavinskoj raspravi dever je uzeo svoj deo, a u to vreme nije bilo uslova za povratak - priča Mileva.
Krediti za dugove
To što im je ostavinskom raspravom pripalo, niti su prodali, niti su pokušali da prodaju, ističe. Ali su, kaže, računali na pomoć organizacija koje pomažu izbeglima, pa su počeli da grade kuću u Kaluđerici.
Arogantni Vulin
- Sve redom sam molila makar da mi naprave bar još jednu sobu. Molila sam ministra Aleksandra Vulina, koji je bio donator Bogoslovije u Prizrenu. Nekoliko puta sam ga zaustavila i zamolila da dođe da vidi kako se prave kuće, da vidi kako živimo, ali on nikada nije došao - kaže Mileva.
- Nismo imali drugog izbora i počeli smo da gradimo kuću u Kaluđerici, ali se bez novca nije moglo. Računajući da ćemo dobiti nešto, uzajmili smo grdan novac sa namerom da vratimo kada nam Danski savet za izbeglice pomogne da završimo kuću. Međutim, sve kao da se okrenulo protiv nas. Ni od koga nismo dobili pomoć, a bili smo u velikim dugovima. Na kraju smo bili primorani da svi podignemo kredite kod banaka, koliko-toliko da vratimo dug, i postavimo kuću pod krov - kaže Mileva Mojsić.
Novi šok je, dodaje, usledio kada im banka nije odobrila kredit koji su tražili.
- Dali su nam mnogo manje i sve što smo sa tim novcem mogli da uradimo jeste da stavimo prvu ploču na kuću. Tri godine smo živeli u kući koja ima samo ploču i gole zidove, svuda je bila voda i vlaga. Praktično smo stanovali u dve sobe, jer su sve ostale bile pod vodom. Bilo je toliko strašno, da kada bi napolju padala kiša, a deca legnu da spavaju, ja sam ih preko ćebića najlonom pokrivala. To je bilo užas živi, a da niko iz Beograda nije hteo da nam ponudi bilo kakvu pomoć.
Suze su joj uveliko lile sa lica. Drhtavim rukama je pokušala da ih obriše, ali su one lile kao iz kabla. Uzdahnula je duboko, i nastavila.
Pomoć manastira
Malo nade je, kaže, dobila kada su se stvorili uslovi za povratak na Kosovo. U rodni grad, u kuću u kojoj je podigla decu, ponovo je kročila sa 67 godina. Ali, ni tu, opet dodaje, nije sve bilo kako treba.
- Ova kuća ne liči ni na ono što je nekada bilo. Ali, drugog izbora nismo imali. Računala sam, kuću u Kaluđerici nećemo moći da završimo, ali hajde da nam se ovo vrati. Mi smo ovde imali ogromnu skrivnicu, ognjište, tri sobe na spratu gde živim. Kada ju je pokojna svekrva kupila, sećam se kako smo je od temelja do krova celu renovirali. I zato pitam zašto mi Danski savet nije vratio kuću kao što sam je imala - dodaje tužno. Opet pokušavajući da nam drhtavim rukama stavi do znanja da je ovo sve velika nepravda.
- Kada sam se uselila, nije mi došla porodica jer je nemoguće da u dva kreveta koja u ovom jednosobnom stanu mogu da smestim, spavaju 12 članova porodice. U Danskom savetu kažu da su sve napravili prema izvodu iz katastra, ali to ne odgovara onome kako je bilo. Kada su počeli da grade, bacili su nam papire na sto i rekli - uzmite ili ostavite. I mi nismo imali drugi izbor, osim da uzmemo.
Mileva je jedna od onih Srba koji su odlučili da do kraja života ostanu u Prizrenu. Po povratku u rodni kraj, pomoć joj je ponudio manastir Svetih arhangela, gde Mileva pomaže da dočekaju mnogobrojne goste koji sve češće obilaze ovu svetinju.