Verovali ili ne: Ova "zastava" je putovala od Kragujevca do Kilimandžara
Ponos tadašnje jugoslovenske autoindustrije odlično se pokazao tokom putovanja i pored teškog terena koji je prošao bez većih kvarova, a uspelo mu je nešto čime retko koji drugi evropski automobil može da se pohvali - te 1975. došao je do zabačenih krajeva Afrike gde mnogi nisu imali ni košulju na leđima, a kamoli da su videli putnički automobil.
Na ideju da promoviše fabriku "Zastava" iz Kragujevca došao je prof dr Milan Rakočević i tajming mu je bio savršen, budući da je 1975. bila relativno mirna godina na afričkom kontinentu, tadašnja SFRJ bila je važna sila u pokretu Nesvrstanih, mnoge jugoslovenske firme su tada radile na Crnom kontinentu, a jugoslovenski crveni pasoš je otvarao mnoga vrata.
Ekipu "KK" ekspedicije koja je trebalo da prođe kroz Grčku, Egipat, Sudan, Keniju, Ugandu i Tanzaniju, su činili vođa ekspedicije Branimir Perić Džo, organizator Milan Rakočević, pomoćnik organizatora Ginka Milinković kao i automehaničari iz "Zastave" Slobodan Nikolić i MIodrag Barlov.
Rampa i ležeći policajac
Tu je i priča o noćnoj vožnji za Najrobi kada su naišli na "rampu" na putu za koju se ispostavilo da su dve žirafe a potom i "ležećeg policajca" koji je zapravo bio piton.
- Stali smo, okrenuli se i videli da smo prešli preko njega a njemu ništa. Samo je prešao put - ispričao je smejući se Jelesijević.
Njima su se pridružili i novinar "Ilustrovane politike" Dušan Sekulić, novinar "Večernjih novosti" i "Borbe" Bogdan Šekler, novinar "Vjesnika" iz Zagreba Joža Vlahović, kamerman Bratislav Grbić, reditelj Branko Baletić i fotoreporter Miroljub Jelesijević.
Šekler i Sekulić kasnije su napisali dve knjige o ekspediciji - "Džambo Afriko" i "Putokaz za jug", Baletić je režirao film "Kragujevac - Kilimandžaro", a Jelesijevićeve fotografije crvene "zastave" u pesku i egzotici Afrike, a naročito ona sa "Zastavom" na obali Indijskog okeana iza raskošne crnopute manekenke Vini Kibuja, u mnogome su pomogle prodaju ovog automobila.
- Pripreme su trajale nekoliko meseci. Prvo smo napravili plan puta i spisak svih neophodnih stvari, a onda smo otišli u "Zastavu" sa predlogom da se ta ekspedicija zaista ostvari. Čelnici te komanije su bili zainteresovani da promovišu svoje automobile u afričkim zemljama - rekao je Rakočević.
Na poziv Zastave odazvali su se sponzori - Tigar, Modriča i više malih fabrika. Na put je krenulo pet novih, crvenih "stojadina" koji su bili oblepljeni ukrasnim nalepnicama, a sedišta su bila izrađena od specijalnog materijala kako bi članovi ekpedicije lakše podneli njihovu vrelinu na pustinjskim temperaturama.
Sa crnkinjom pod ruku
Iako su se često zaglavljivali u pesku, trpeli visoke temperature, nepostojeće puteve, većih tehničkih problema nije bilo.
- To je ono što je ovu ekpediciju učinilo dosta slavnom, jer su mnogi očekivali da će ovi mali automobili kojima smo krenuli imati dosta problema u pustinjskim uslovima, ali eto pokazali su se kao izdržljivi i odlični - rekao je Rakočević.
Zanimljivo je i da ekspedicija nije imala radio vezu, već su komunicirali preko interne signalizacije - četiri migavca koja rade ukazivala su na problematičan put zbog čega bi se automobili koji su vozili na određenoj udaljenosti jedan od drugog vraćali u kolonu i na gurku, turiranje, spretnost a ponekad i čistu sreću prelazili teške i opasne deonice.
- Anegdota sa ekspedicije u koju smo krenuli nepripremljeni za ono što nas čeka ima mnogo, a ono čega ja sećam jeste da sam na toj ekspediciji koja je trajala 48 dana oslabio 14 kilograma - ispričao je Tanjugu Jelesijević.
- Bilo je to neponovljivo iskustvo i ja sam se lepo proveo, uz velike muke - dodaje on smejući se.
Jedno od dražih sećanja su mu Titovi bunari usred Nubijske pustinje koje je u najsurovijem delu Sahare bušila tadašnja firma Gero sonda, tu je potom i priča o mravinjacima pored puta koje je Šekler, lekar ekipe, zamenio za skulpture ali i trenutak kada se, posle napornog dana vožnje i noći provedene u ispijanju viskija, probudio na suvozačevom sedištu i video - ćurke.
- Pitam ja Duleta (Dušana Sekulića), šta je ovo? Otkud ćurke u Africi? A on mi na to kaže da su to nojevi koji trče istom brzinom kao i naš auto - ispričao je Jelesijević.
Manekenku Kibuju našli su preko ambasade u Najrobiju gde je Jelesijević uživao u zadirkivanju britanskih gostiju u hotelu koji su naprasno nestajali sa bazena gde su pili čaj u pet čim bi on i drugi članovi ekipe sa Kibujom i njenom prijateljicom uleteli u bazen.
- To sam najviše voleo, da posle celog dana snimanja odem na čaj i kolačiće i uskočim u bazen sa crnkinjom i nateram Engleze, koji mi nisu simpatični, da se pokupe i odu - kaže Jelesijević.
- Bila je to odlično organizovana ekspedicija, iskustvo za ceo život i nešto što je danas nemoguće organizovati jer bi nas pobili džihadisti i fanatici - kaže on i dodaje da ih je sve Bog čuvao i aranđel Mihailo čiju je kapelu video u Asuanu.
Ekspedicija je završena "osvajanjem" Kilimandžara i povratkom u Jugoslaviju. Automobili su se vratili brodom a članovi ekipe avionom. Posledica afričke avanture bila je otvaranje vrata domaćoj auto industriji za tržište severne Afrike i prilično interesovanje za ovaj automobil u Jugoslaviji.
Posle 40 godina od ovog poduhvata blede slike, impresije i lična osećanja.
- Najvažnija misao koja me progoni je zapravo sudbina moćne "Zastave" - rekao je Baletić Tanjugu.
Gaće za poglavicu
Jedna od internih priča koje ljubitelji "Zastave" rado pričaju je i ta da je Jelesijević jednom lokalnom komandantu dao gaće. Nisu u pitanju bile gaće, kaže, već čalma.
- Kada smo ušli u južni Sudan gde je građanski rat već postojao, komandant je bio Džon Garang. Taj Garang je na sebi imao samo vojnu torbicu i ništa više. Džon Garang bez gaća. Mi smo tuda prolazili, kroz deo Sudana gde žive Dinge, pleme gde su svi visoki preko dva metra. Ali su svi goli, težak jad i beda. Sada imaju svoju državu. No, tada, gde god mi stanemo oni se pojave iz sušnjaka. I ne možeš da se sa njima sporazumeš, jedva nekako rukama i nogama. Vidim ja on nešto priča i hoće nešto iz kola. A mi smo svi bili zamotani k'o Arapi zbog peska i prašine. On je video jedno parče platna, čalmu, kako stoji u kolima. Ja mu je dam, a oni navalili da mi se revanširaju jaretom. Jedva se nekako ispetljasmo. Garang je verovatno postao poglavica i imao je gaće - ispričao je Jelesijević.
Propast "Zastave" simbol propadanja SFRJ
Ranih 1970-ih pojava "fiće", a kasnije popularnog "keca", izmenili su mentalnu mapu stanovnika Jugoslavije. Naftni bum, niska, gotovo svima dostupna cena „fiće“ učinili su veliki demokratski iskorak - ljudi su mogli da putuju širom države. Naš pasoš je bio prohodan i stotine hiljada ljudi pronašlo je posao u inostranstvu. Te velike migracije otvorile su ogromne mogućnosti kako za privatnu inicijativu tako i za turistička, naučna i ostala putovanja.
Kragujevačka "Zastava" je zapravo hranila dobar deo Srbije a kroz kooperaciju i Jugoslavije. Mali "fića" (iako tada već tehnološki zastareo) bio je najveći demokratski iskorak u tom periodu razvoja naše države.
- To je bilo sjajno za auto, za fabriku, ali nedovoljno za jedno društvo, to jest državu. Naime, na tužnoj kasnijoj sudbini "Zastave" koja nije propala u časnoj borbi sa konkurentima već zbog neznanja, gluposti i osionosti vladajuće elite naslućivala se i sudbina Srbije - dodao je Baletić.
Postojeći ekonomski sistem, ograničen samoupravnim socijalizmom, nedostatak anticipacije uništili su fabriku koja je godišnje izbacivala na tržište oko 180.000 vozila, a u kooperaciji sa Italijom i Sovjetskim Savezom blizu 210.000 jedinica. Dakle, dnevno po 700-800 vozila. Pokazalo se kasnije da je taj gigant bio preveliki zalogaj za društvenu svest, dostignuti nivo demokratije i dogovornu ekonomiju i nezrelu političku elitu.
Sami smo uništili tu fabriku, odsekli moćnu granu na kojoj smo bili i tresnuli o tlo. Sve ono što se posle toga događalo u Srbiji samo je potvrdilo tu liniju samouništenja, nezrelost jednog društva da se uhvati u koštac sa vremenom i u krajnjem sa civilizacijom.
Zbogom "Zastavo".