Svuda traže dobre majstore

U Dohi, prestonici ove bogate i egzotične zemlje, gradu velelepnih građevina, on radi sa zemljacima i kolegama sa svih strana sveta i trudi se da u arapskom svetu na najbolji način predstavi svoju zemlju. Lekić je dve decenije radio kao metalostrugar, metaloglodač, elektrozavarivač, mašinbravar, a svoje veštine pokazivao je radeći u RT Zajača i Viskozi koju je napustio 2000. kada je video da tu nema budućnosti.

Nije hteo da propadne zajedno sa fabrikom i u svojoj radionici u Zajači počeo je meštanima da popravlja poljoprivrednu mehanizaciju. Onda je pokrenuo proizvodnju žele bombona i ratluka, imao četiri radnika i lepo je radio. Međutim, sve više kupaca mu je dugovalo i shvatio je da mora menjati posao.

Teška vremena

Jednog dana je čuo za oglas da se za rad u Sloveniji i Hrvatskoj traže zavarivači, javio se i, mada je među 50 kandidata jedini bio metalostrugar, našao se među osam izabranih.

- Prvobitni plan je promenjen i ponuđeno mi je da idem u Katar. Prihvatio sam i početkom 2006. godine prvi put došao u Dohu. Radio sam za jednu belgijsku firmu, pokazalo se dobro i po preporuci kolege posle nekoliko meseci otišao u Nemačku, gde sam u jednoj rafineriji, 80 kilometara od Minhena, radio cevi. Nisam ostao dugo jer me je bivši gazda pozvao nazad u Dohu gde je rađen aerodromski kargo-terminal, ali i zamolio da iz Srbije povedem grupu ljudi koji žele da rade. Tako sam početkom 2009. ponovo odleteo na istok i poveo dvadesetak zemljaka. Posle tri meseca sam postao poslovođa na jednom delu aerodroma i tu ostao oko godinu i po dana. Nedostajalo je ljudi pa sam naredne godine iz lozničkog kraja odveo još jednu grupu, a među njima i sina Marka koji je metalostrugar. Mada sam mu kod kuće ostavio opremljenu radionicu, jasno nam je da u Srbiji nisu laka vremena pa je i on krenuo sa mnom i odlično se snašao - priča 55-godišnji Lekić.

Iz Dohe je otišao u Rumuniju gde je pozvan da u fabrici Forda, u Krajovi, montira linije za proizvodnju automobila. Kasnije je iz lozničkih sela tamo poveo dvadesetak majstora. I ovde je bio poslovođa dve i po godine.

Povremeno su odlazili u belgijski Genk, u Fordovu fabriku, a od te grupe ljudi još ima onih koji rade u Belgiji i Nemačkoj.

Kada je posao završen, ponovo su ga tražili u Kataru, pa se vratio u Dohu i ovoga puta otišao u firmu koja proizvodi delove za solarne elektrane.

Odmor na plaži

- Sada sam u velikoj industrijskoj zoni u Al Šamahalu, gde smo za dva meseca podigli neophodne hale i radionice. Tu sam šef proizvodnje, u ekipi su 32 radnika, a osim zemljaka ima i Nepalaca, Šrilančana, Filipinaca, Indusa, Malezijaca, Pakistanaca, Egipćana, Sirijaca... Trudim se da budem korektan prema svima, a osećam i posebnu odgovornost jer mi smo svojevrsni ambasadori Srbije.Mnogi od stranih radnika nisu čuli za Srbiju pa im pričam o našoj istoriji i kulturi. Neki su naučili i po koju srpsku reč. Ti ljudi iz Nepala ili Filipina radeći sa mnom i mojim sunarodnicima stiču utisak o Srbima i Srbiji - kaže Dragoslav.

Do sada su mnogi zahvaljujući njemu otišli van granica da poprave materijalni položaj jer su u zavičaju ostali bez posla. Sada su u Kataru, ali i na drugim stranama sveta.

- U odlasku na rad u inostranstvo, uglavnom u Katar, posredovao sam za sedamdesetak ljudi, uglavnom iz Zajače i okoline, ali i ostalih lozničkih sela. Neki su ostali, a neki se vratili i sa zarađenim novcem kod kuće započeli posao. Maksimalno se trudim da učinim za svakoga kao da je moj rođeni. Nije sva sreća raditi u tuđoj zemlji, voleo bih da svi mi radimo i doprinosimo ovde, ali takva su vremena. Želja mi je da što više naših ljudi zaradi i obezbedi svoje porodice, da izađu iz dugova i žive bolje. Poslodavci su zadovoljni, imaju poverenja u mene i zato mogu da posredujem u dovođenju zemljaka. Ljudi mi zahvaljuju, ali je meni najveća hvala kada pokažu da su dobri, vredni radnici i opravdaju poverenje. Mnogi misle da uzimam neki procenat od onih kojima pomognem da odu u inostranstvo, ali to nikad ne bih učinio jer verujem da treba samo pošteno živeti i raditi i toga se uvek držim - kaže Lekić koga od Zajače deli oko 5.000 kilometara, ili oko šest sati leta.

Lekić kaže da su uslovi rada i smeštaja dobri, od radnog mesta ga deli nekoliko metara, a na oko kilometar su daleko od plaža Persijskog zaliva, koje redovno posećuju. Radi se po 10 sati svakodnevno, osim petkom, on je kao naša nedelja, sa dovoljno pauza tako da se sve uradi na vreme i ispoštuju dogovori, a da ne bude naporno. A Dragoslav je najsrećniji kada naš čovek krene za Srbiju živ, zdrav i zadovoljan.