Povrtar vodi pi-ar službu
Odrasla u porodici povrtara, Izabela je još kao mala devojčica vaspitana u duhu tradicije mađarskog življa u Banatu, uvek rado pomagala svojim roditeljima u poslovima u povrtnjaku, ali i vredno učila školu i studirala.
Organizator mini-sajma
- Ne može se svako baviti ovim poslom, ali on je izuzetno zanimljiv i nudi široki asortiman proširenja posla i nove mogućnosti. Ja nakon dugog niza godina bavljenja povrtarstvom znam da ne smemo da se zadržimo na primarnoj proizvodnji. Velike napore uložila sam u organizaciju mini-sajma poljoprivrede koji je nedavno, po peti put, održan ovde kod mene u Mihajlovu - kaže Izabela...
Danas ona i njen suprug Erne proizvode povrće u plastenicima, na 1.600 kvadratnih metara, gde su organizovali proizvodnju paprike i paradajza, a na otvorenom paprike i kupusa.
- Naša ideja je da ne proširujemo previše proizvodnu površinu, već želimo da ulažemo u nove tehnologije. Naš cilj je da osavremenimo procese i da svu proizvodnju organizujemo u zaštićenom prostoru, kako bismo imali i ranu i kasnu proizvodnju, a tek za nekoliko godina, kada se ustalimo, pokušaćemo da proširimo asortiman, jer želimo da imamo veće količine različitog povrća - ističe Izabela, uz napomenu da uživa u brojnim svakodnevnim obavezama, kao PR u zrenjaninskom Poslovnom krugu ZREPOK gde je stalno zaposlena, ali i kasnije u svojim plastenicima.
- To su dve potpuno različite delatnosti, ali meni prija. U prvom delu posvećena sam obavezama koje iziskuje PR služba, a po podne se, osim poslova u kući, kuvanja ručka, spremanja, pranja i peglanja, posvećujem velikoj ljubavi, a to je povrtarstvo. Zajedno sa suprugom Erneom, koji je glavna radna snaga, proizvodim povrće koje prodajemo na pijacama širom Vojvodine, ali i pojedinim elitnim restoranima. Bez obzira na uvek prisutne teškoće, moja poruka svima je da ne treba odustajati od povrtarstva, jer je to idealna delatnost za proizvođače koji imaju male proizvodne površine - naglašava Izabela, koja svakodnevno na posao putuje iz rodnog Mihajlova u Zrenjanin i onda se u smiraj dana vraća u porodičnu kuću.
Budućnost ove proizvodnje i svog sela Izabela vidi u organizovanju zadruge ili mini-preduzeća, uz preporuku mladim ljudima da ukoliko nemaju stalan posao i izvor zarade, svakako krenu u avanturu proizvodnje, uz naravno uvek prisutan rizik, ali i mogućnost da uspeju ukoliko se svojski založe i potrude...