Spomenik kao svedočanstvo plemenitosti

A. Čukić

Bezuslovna ljubav: Majka Violeta sa sinom Nebojšom

"Nismo tražili novac, nama treba medicinska pomoć", uvek gotovo zabrinuto kaže majka Violeta, a onda presedi celu noć uz sina Nebojšu i na komadu istrgnutog papira piše dugo pismo zahvalnosti našim čitaocima.

Dragi naši

Familija iz Sidneja uz dar od 1.000 dolara poslala je i pismo naslovljeno na dragu familiju Vulić! "Jako nam je bilo teško kada smo pročitali vašu sudbinu u 'Vestima'. Zato smo odlučili da vam malo pomognemo... Neka vam se nađe ovo malo dolara u sreći. Od sveg srca želimo vam sve dobro i puno zdravlja... Mislimo na vas...".

Ovoga puta nije mogla da ga naslovi ni na čije ime, za nju, ali i za "Vesti" ostali su nepoznati ti, divni ljudi iz Sidneja. Ko su oni sa velikim srcem, možda ćemo ipak otkriti jednog dana, no u jedno smo sigurni: da nisu darivali ni prvi, a ni poslednji put. Možda je tako i bolje, jer kako reče srpska pesnikinja Desanka Maksimović "sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da...".

Prvi prilog od 1.000 australijskih dolara stigao uz kratku i toplu poruku od anonimne familije iz Sidneja, a druga donacija od 500 dolara, samo koji dan kasnije, od takođe anonimnog dobrotvora iz Sidneja, samo uz naznaku - za Nebojšu Vulića.

A ko je u stvari Nebojša Vulić? Mladić koji je nedavno proslavio svoje punoletstvo u majčinom zagrljaju, dečak koji je proteran kada je imao samo dve godine iz rodnog sela Rudica na Kosmetu, dete koje niko nije pitao da li sa teškim oblikom cerebralne paralize može godinama da živi u izbegličkom kampu.

Bolesnik za koga se punih devet meseci srčano borio tim lekara beogradskog Instituta za majku i dete i spasao ga od sepse.

Nebojša Vulić ne govori, ne može sam da jede, ne hoda, ali se smeje i plače baš kao i svako od nas, za mnoge je "otpisan", iako razume svaku izgovorenu reč.

Za neke je to i danas. Za one kojima je važno da nečiju sudbinu rešavaju pogledom na lekarske liste i formulare, da ne podignu glavu i vide da ispred njih sedi u kolicima 18-godišnji mladić u krhkom telu deteta.

Valjda je zbog takvih Nebojša još uvek bez bolničkog kreveta, zbog njih spava na kauču s otvorenim ranama od ležanja, jer ono što je odobreno pre godinu dana više ne važi.

Treba ponovo pisati molbe, ponovo čekati pred šalterima i ponovo dokazivati da je jednom teškom bolesniku potreban adekvatan ležaj... Fond zdravstvenog osiguranja ćuti, tu apeli čekaju u ladicama, a živi ljudi gube veru u sebe i u svoju otadžbinu.

Jedino majka Violeta, otac Radosav i sestra Sanja veruju da će svojom bezgraničnom ljubavlju pobediti sve nevolje, jer i ako jednog dana ne budu imali od čega da kupe bolesnom Nebojši specijalnu hranu, gaze, katetere, skupe masti..., oni će i tada pokazati da se porodica nikada ne odriče svoga člana. Ljubav košta, ali za njih nema cenu, ponekad je dodir majčine ruke dovoljan da zaceli i najtežu ranu.

A. Čukić

Uručenje priloga: Radosav Vulić u "Vestima"

Zbog toga je požrtvovana majka Violeta uputila otvoreno pismo svim znanim i neznanim ljudima, čitaocima "Vesti", u kojem kaže: "Da moje smrznuto srce, zaleđeno decenijskom tugom, zapečaćeno krvavim suzama, može da pukne, raspršilo bi se do nebeskih visina ispisujući velikim slovima reč - hvala. Da ta reč stoji kao spomenik, kao svedočanstvo o plemenitim ljudima koji su svojom pomoći olakšali patnje jednom mučeniku, jednom anđelu koji u svom životu nije ni mrava zgazio... Zahvaljujući vašim ispruženim rukama, vi nas izvlačite iz mrklog mraka, nama polako ali sigurno sviće novo proleće... Bez vas, plemeniti ljudi, ne bismo uspeli...".