Državni projekat lažne sreće
Dragan Elčić je reditelj brojnih dokumentarnih filmova, televizijskih emisija, serija... Profesor je režije na Akademiji umetnosti u Beogradu i spada u najnagrađivanije reditelje dokumentarnog filma u Srbiji. Režirao je više od 250 dokumentarnih i kratkometražnih filmova, 200 različitih dokumentarnih emisija, jedan dugometražni igrani film, sedam igranih TV serijala... Dobitnik je 57 nagrada.
Šta je za vas značio film "Milica"?
- Nije mi u prvom planu bio film kao umetničko delo, već da ispričam priču o detetu. Nekad film ima mnogo veću moć od štampanih medija, televizije, radija, jer ima mogućnosti da lakše dođe do gledalaca. Mislim da je taj cilj ostvaren da probam napraviti priču koja nema politički koncept, da se može gledati i u Prizrenu i u Beogradu, i svuda u svetu. Film već kreće u festivalski život. Ukoliko je još uspeo da skrene pažnju međunarodne zajednice biću još srećniji. Već je dobio dve međunarodne nagrade u sirovoj varijanti. Verujem da će taj kamičak koji smo stavili u cipelu posle filma naterati sve na razmišljanje da se ovaj problem razreši i dete školuje. Crkva dalje ne može sama, ne može se organizovati škola za jednu devojčicu u petom razredu, pa jedva su našli jednog učitelja. Svi imamo godinu dana da nađemo rešenje kako će se školovati jedina srpska devojčica u Prizrenu, a ne može se reći da za njen problem ne znamo, ili da smo iznenađeni. Sada svi to znaju i nema nam skrivanja u pesku.
Zemlja mržnje
- Sarajevo više nije onaj isti grad u kojem sam rođen i odrastao. Najbolje je možda Ivo Andrić opisao Sarajevo u pismu svom prijatelju u kome kaže da je Bosna zemlja mržnje. Mislio sam da u Sarajevu nema šanse da bude rata, a onda je u Sarajevu bio najstrašniji rat. Gori i od onog u Hrvatskoj i ostalim krajevima Bosne. Onda se rat završio. Tri prijatelja, sa kojima sam odrastao, jedan je ratovao na strani Republike Srpske, a drugi na strani muslimana. I jedan i drugi su bili komandiri, jedan je izgubio brata, drugi brata i oca. Završio se rat i oni sada svaki dan sede u kafani i zajedno piju. To se ne može objasniti. Ja idem dole i sedimo i pijemo piće i niko ne priča o ratu, zaledile su se te četiri godine. I sutra kada bi se ponovo desila neka glupost, ponovo bi se sve vratilo najstrašnije, mržnja.
Imali ste problema pre snimanja?
- Dobili smo neka sredstva od Filmskog centra da bismo mogli da snimamo ovde. Ogromni su troškovi odlaska na Kosovo: smeštaj, hrana, put, niko ovde nije došao da radi za honorar. Uspeli smo da izguramo. Imao sam priliku da obilazim mnoge svetske festivale i da budem u žiriju. I meni je fascinanto kada Šveđani, Danci, Norvežani, pa čak i neke druge centralnoevropske zemlje nemaju nikakvih problema oko novca. Ja sam zbunjen jer oni nemaju priče, žele da se uhvate u koštac sa nekim stvarima koje su svakodnevne. Mi razmišljamo kako ga snimiti bez para jer nemamo ni više ni manje, nego toliko da ga nekako završimo.
Koje vas teme interesuju?
- Teme pronalaze mene. Na početku profesionalne karijere voleo sam komedije i igrani film. I sam sam više šeret u tom smislu. Obožavao sam komedije. Da se nije desio rat, ja bih bio režiser komedija. I onda to što me je izazvalo je ta odvratna politika koja je upropastila i upropašćava naše živote, jer smo mi samo marionete koje ne možemo da utičemo na bilo šta. Onda je to neki bolni krik, neka reakcija jer ne mogu ništa da promenim kao pojedinac, ali mogu da vrisnem. I tako sam prelazio u dramu.
Onda se desio film "Krstić"...
- Taj film je bio tabu u svakom smislu reči. Tri puta su mi oduzimali tehniku, kamere. Međunarodna zajednica, tadašnji Sfor, branila je snimanje egzodusa Srba iz Sarajeva, iskopavanja mrtvih i tu apokalipsu. A s druge strane, bila je medijska zabrana i ovde. "Krstić" je prikazan na Beogradskom festivalu i RTS je direktno prenosio dodelu nagrada, ja dobijem Grand pri i oni objave samo moje ime i naziv filma. Nijedan kadar nisu prikazali.
Koliko ste snimili filmova o Kosovu?
- Ovo mi je treći film o Kosovu. "Moja učiteljica" je film o učiteljici iz Zubinog Potoka koja 80 kilometara pešači za dva učenika. Onda je došao jedan od najdražih mojih filmova, ako ne i najdraži, "Čuvari tišine", priča o manastiru Visoki Dečani. Evo sad "Milica". Gde god dirnete, osetite neki problem. Niko ne odbija, ali niko vam neće pružiti ruku. Sve je to nekako u oblandi. Savršeno živimo u jednoj savršenoj laži, ubeđeni da će nam biti bolje. Naravno, nama nikad nije bilo bolje. Otkad znam za sebe, od Ante Markovića do dana današnjeg, stalno govore da će nam biti bolje sutra. Prođe 30 godina. Meni danas nije dobro. Daleko je sutra.
Kako danas opstaje dokumentarni film?
- Možda sam svetski rekorder po broju snimljenih dokumentarnih filmova, TV reportaža, TV serijala, kratkih, srednjih, dugih. Prestao sam to davno brojati, prešlo je sigurno 200 jer smo jedno vreme kolega Vlada Perović i ja, dok smo bili na BK televiziji, uveli program art dokumentarni film. To nije bilo na ovim prostorima. Nas dvojica smo proizvodili mesečno četiri dokumentarna filma. On dva, ja dva. Radili smo kao neki ludaci. Priče su nas tražile. Nismo izlazili iz montaže. Ne znam koliko je filmova u tom periodu nastalo. Više od 100 filmova smo ostavili na BK. Sada nema ni na jednoj televiziji nijedan dokumentarni program koji proizvodi dokumentarce. I to govori o vremenu gde smo i šta smo. Jedini zabavni programi su rijaliti programi. Ni TV, ni radio ne beleže život oko nas. Lažiramo svoje živote, živimo u nekom "glamuru", mi pevamo, zabavljamo se, nama je super. Sve je to državni projekat da nas namerno udalji od stvarnosti. Kad izađe premijer Aleksandar Vučić i kaže da ljudi ne znaju kako dobro žive, ja ostanem zbunjen. Ne znam šta da kažem, ne znam da li smo negde neki kolosek promašili. Sve je to politika.
Gde je danas dokumentarni film u Srbiji?
- Nigde. Nema ga. Ima ga možda na fakultetima dramskih umetnosti i akademiji umetnosti. Naša škola jugoslovenskog i srpskog dokumentarnog filma Dunav film 60-ih, 70-ih, 80-ih godina bila je apsolutno najjača kinematografija sveta i nije bilo festivala na kom nismo bili glavni i u žiriju, i u nagradama. A onda je sve nestalo. Odgovorna je za to i TV, Ministarstvo za kulturu, odgovorni smo svi, i ja. Činim koliko mogu, činim sa studentima. Veliki Beogradski festival dokumentarnog filma je potpuno dezavuisan poslednjih 10 godina. A on je bio inspiracija za sve nas, niko nije radio za pare. Ljudi su se otimali za kartu. Od 1999. godine do danas nijedan film nije ušao u zvaničnu selekciju međunarodnih festivala. Dokumentarni film je ostao u 90-im godinama.
Kako vam se sviđaju novine na ovogodišnjem FEST-u?
- FEST je u ovom trenutku zbog svih stvari koje su se dogodile u okruženju veoma važan, jer nema velikih festivala u regionu kao nekad. Sarajevo nije imalo ništa, onda su napravili Sarajevo film fest, koji je sada jedan od najjačih u Evropi. A mi smo imali, pa smo izgubili. Nismo znali sačuvati. Srbi vole film i kada je FEST tavorio, sale su bile prepune. Bioskopi su nam umrli, što je glavni problem cele regije. Radili smo neki film u Medveđi, a dečaci i devojčice koji idu u osmi razred rekli su nam da nikada nisu bili u bioskopu. Ni jedno jedino dete nikad nije bilo u bioskopu. To je odgovor na pitanje gde je naš film uopšte, gde smo mi. Danas FEST ima strašnu ulogu i zadatak i moramo ga shvatiti i zahtevati od države da mu pomogne da nas pogura da vratimo filmski život u Srbiju.
Život u ekstremnim uslovima
* Dragan Elčić je rođen u Sarajevu 1959. godine. Nije smatrao da treba da ide zbog rata, jer je mislio da će sve proći, najviše za mesec dana. Prolazile su godine i shvatio je da nema kud. Roditelji i ostala porodica su otišli u izbeglički kamp u Bratuncu.
* Dobio je poziv od profesora Save Mrmka da dođe u Beograd. Angažovan je sa kolegama na BK TV, počeo da predaje na Akademiji umetnosti. Zamenio je Savu Mrmka na katedri za TV režiju. Zavičaj mu je samo u snovima.
* Diplomirao je 1984. politikologiju na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu, kao icenske umetnosti na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, a 1996. godine pod mentorstvom profesora Stefana Stefanova specijalizirao na Slavjanskom univerzitetu u Sofiji. Postdiplomske studije je završio u Moskvi, a magistrirao je na temu "Dokumentarni film u ekstremnim uslovima".
* Od 2001. godine je šef katedre za televizijsku režiju na Akademiji umetnosti u Beogradu.