Ceo život zvoni po nakovnju
Nikada nije bio bolestan ili ležao u bolnici a i danas, da bi gvožđe bilo dobro iskovano, daje srcu po neku domaću rakiju.
- Kovački i bravarski zanat sam učio od mog oca Milorada Andraševića koji je bio izučeni kovač i majstor. Kovačnicu je izgradio 1930. godine i u to vreme su se najviše kovale poljoprivredne alatke, onda plugovi za oranje, raljice, drljače, delovi za volovska zaprežna kola i potkivali se konji i volovi. Bila su to lepa vremena - kaže ovaj plemeniti čovek, čika Velimir.
On priča da se do 1950. godine gvožđe transportiralo iz Negotina zaprežnim kolima, što je znalo da potraje i preko 24 sata. Onda je dodeljen za potrebe opštine Kladovo vojni kamion koji je olakšavao transport.
Radilo se od ranog jutra do ponoći, a najviše posla je bilo u proleće i u jesen, kada se obrađivalo zemljište.
- Danas se kuje i obrađuje još samo po koja poljoprivredna alatka. A ja još svake noći zaspim sa kovačnicom u mislima. Kovački posao sam uvek voleo i volim ga i dalje i radiću ovo sve dok me zdravlje bude držalo. Nadam se da će kovačnicu naslediti i preuzeti moj sin Luka, koji je do sada dosta tih kovačkih i bravarskih poslova naučio - kaže čika Velimir.
Zlatna vremena
Sve do 80-ih godina, u svakom selu su bile od dve do pet kovačnica, a danas je ovo jedina preostala u opštini Kladovo. Velimir Avramović smatra da bi ipak trebalo u svakom selu da bude barem po jedna kovačnica za potrebe stanovništva.