"Poludeću od samoće! Nit' srpske reči, nit' srpske duše..."

Očajan otac kaže da mu "ni sam Bog neće oprostiti što je Tamari (10) i Lazaru (8) uništio detinjstvo".

- Sve je uzalud. Džaba i kuća i traktor i stoka i desetak hektara pšenicom zasejanih njiva, kada moja dva „sunca“ žive zatvorena u četiri zida bez vršnjaka - priča Petko.

Kaže da će i sam poludeti od samoće, jer nema od koga da čuje srpsku reč, da vidi živu dušu u prečniku od skoro pet kilometara od "zatvora" - kuće, u kome je, kako kaže, "utamničio Tamaru i Lazara".

Te 2010. godine bivši UNDP u Opraškama je izgradio 14 kuća. U njih se uglavnom uselilo po jedno - dvoje staraca. Kako je vreme prolazilo, a pomoći nije bilo, prepušteni na milost i nemilost razbojnicima i ubicama, povratnici su posle nepunih godinu dana otišli u izbeglištvo, ostavljajući napuštene kuće i imanja.

- Povod masovnom, ponovnom iseljavanju bilo je premlaćivanje i pokušaj ubistva jednog povratnika - kaže Petko.

Ostao je sam sa dvoje dece i suprugom Snežanom, rođenom Kruševljankom, okružen opljačkanim i uglavnom spaljenim domovima.

- Odlučili smo da ostanemo, jer smo se nadali da će se, ipak, neko vratiti. Ali, kako vreme odmiče, sve više shvatam da sam svojom vezanošću za rodni prag uništio detinjstvo svojoj deci, a plašim se i za njihovu budućnost - kaže Petko.

Tamara i Lazar ni u dvorište ne izlaze bez pratnje roditelja, jer se u neposrednoj blizini Miletića naselio Albanac iz Albanije, koji je zauzeo srpsko imanje, stalno širi posed i preti da će im "staviti nogu za vrat".

Kako bi ih zastrašio i još jednom pokazao koliko su nepoželjni, komšija je pustio vučjake na Petkovu decu. Deca su uspela da pobegnu u kuću, ali od tada u trku pretrčavaju dvorište do traktora kojim ih Petko svako jutro vozi do škole, udaljene oko pet kilometara, u Osojane.

Miletićima su kriminalci, kako kaže Petko, "s ciljem ubijanja bilo kakve nade u mogućnost opstanka", u tri navrata krali pumpu za vodu. Skidali su i odnosili oko 230 metara samonosećeg elektro kabla sa pumpe za vodu u bunaru, bez koga ova uporna porodica ne bi mogla da opstane.

Bunarsku vodu koriste samo za tehničku vodu i napajanje stoke. Vodu za piće kupuju, jer se plaše da će im zlotvori zatrovati bunar koji Petko svakodnevno obilazi, proveravajući da nije skinut katanac sa betonskog bunarskog poklopca.

Supruga Snežana je od straha za živote svoje dece postala dijabetičar. Ne želi da bilo šta kaže, jer "slika dovoljno govori o beznađu u kojem živi njeno dvoje dece".