Glas iz duše jedne žene

Vesti

Stigla pomoć iz Diseldorfa od donatorke Angele Tadić

Da li je nekoga nečija potresna ispovest podsetila na skrivene boli iz njegovog života, da li su u liku nekog nejakog deteta otkrili sami sebe iz prohujalog detinjstva, da li je pak srce zatreptalo na usud komšije i prijatelja iz zavičaja, ili se možda nekima pred očima ukazao prst sudbine? Zato nikada i ne pitamo naše plemenite darodavce zašto su baš odabrali ovog ili onog štićenika, osim ako nam oni to sami ne otkriju i ne kažu. Možda će baš zato pismo naše verne čitateljke Angele Tadić iz Diseldorfa u Nemačkoj, poslužiti kao odgovor, ali i kao primer drugima koji još nisu na našim stranicama za pomoć "prepoznali one svoje...".

Vesti

Da sam neko: Faksimil pisma iz Diseldorfa

Draga i poštovana Redakcijo,
hvala vam na ovom dragom listu koji čitam svakodnevno. Hvala za trud za štićenike Humanitarnog mosta, često se rasplačem i pitam: 'Bože, zašto nisam moćna da izbrišem svaku suzu ovih paćenika', pa molim sve dobre i poštene ljude da se ujedine i pomažu ove nesrećnike. Dobro se dobrim vraća... Pomogla bih svima, ali evo moj unutrašnji glas govori - porodici Pap iz Mužlje kod Zrenjanina i porodici Zarić iz sela Trnjaci kod Bijeljine...

Pomogla bih svima, kad bih imala moć... Ali, ove porodice su bolesne od teških bolesti, još ih prati i beda, molim se Bogu za njih. Dobri ljudi iz Bijeljine, molim vas pomozite porodici Zarić... Pozdrav ovim dvema porodicama kao i vama draga Redakcijo..."

Hvala, gospođo Tadić. Mi o vama ništa ne znamo, ni gde ste rođeni, ni kakvi su vas vetrovi doneli u Nemačku, sem da ste poslušali glas iz svoje duše i uputili "Vestima" donaciju od 200 evra. Podelili ste je na ravne časti, 100 evra na dar šestočlanoj familiji Janoša Papa iz Mužlje u kojoj je samo jedan član zdrav, a drugih 100 evra četvoročlanoj porodici Zarić, gde boluju i majka Dragana i otac Radomir i petogodišnja ćerka Marija...

Ni mi, baš kao ni vi, nemamo moć da otklonimo beznađe u koje su potonule brojne porodice u Srbiji i šire... Ali, trudimo se da bar nekom od njih ulepšamo novo jutro. Samo delima... I rado se sećamo reči iz čuvene pesme "Da sam ja neko, ne bi, ne bi ljudi život proklinjali, kako bi se živelo i kako bi se voljelo i kako bi dobro bilo, da sam ja neko...".

Svi smo mi - neko. I svako od nas može danas ili sutra nekom da pruži svoju ruku...