Estradni porez koska za narod
- Naravno da ću da branim svoju profesiju. Cela ta priča o porezima bila je - tresla se gora, rodio se miš. Mnogo toga se krije iza priče o nama i našim zaradama. Lepo se u javnost baci koska, kako bi se prikrile neke druge stvari, dok se narod zabavlja pričom o nama. Nekada je bilo mnogo lakše. Pevali smo po salama i domovima kulture. Lako se računalo koliki su troškovi i tačno se znalo koliko novca ide za organizatora, obezbeđenje, čistačicu. Sve se to odbije od zarade, a ono što ostane uplati se na račune. Što kaže naš narod - čist račun, duga ljubav. Već dugo nije tako i naravno da u našem radu ima propusta. Ali, neka nam država obezbedi posao, pa ćemo rado da plaćamo ako imamo od čega - kaže Vera Matović.
Da razveselim ljude
Koliko na estradi danas ima poštovanja?
- Ma, nema ga nigde, nestalo je, izgubilo se... Ali, neću da vam sad pričam žalopojke na tu temu. Moje je da oraspoložim ljude, da ih razveselim, da im dam volju za životom. Ja ni ne tražim da mi se iko klanja, ne mora niko ni da me poštuje. Ja ću sama sebe da poštujem. I ne samo sebe, već i sve ljude na svetu - kaže Vera.
Da li ste prijavljivali novac koji ste donosili u Srbiju posle tezgi u inostranstvu?
- Kao savestan građanin uvek sam razmišljala o tome da treba sve da radim po zakonu. Dešavalo se da se vraćam u Srbiju posle uspešne turneje u inostranstvu na kojoj sam lepo zaradila. Sletim na beogradski aerodrom i odmah cariniku kažem da hoću da prijavim novac koji unosim u zemlju. A, on mi kaže: "To nas ne interesuje. Možete da prijavite samo novac koji iznosite iz zemlje!" Nisam mogla da verujem svojim ušima. Nikad novac iz svoje zemlje nisam odnosila, samo sam ga u svoju zemlju donosila. U inostranstvu sam uvek radila regularno, sa radnom vizom, nikad nisam uzimala novac na kvarno. I naravno da me bole priče o tome kako pevači ne plaćaju porez!
Niste došli u iskušenje da nekad ostanete u nekoj drugoj, sređenijoj državi?
- Kao i mnoge moje kolege, mogla sam da živim gde sam htela, u bilo kom delu sveta. Ali, nije mi palo na pamet, jer sam Srbiju volela, i sad je volim. Mi, pevači, radili smo po dijaspori i odatle ovde donosili. Pa svi smo mi svakakve poreze plaćali nebrojeno puta. Kad gradiš kuću na svaku ciglu plaćaš porez. Ali, država kao da hoće da nas otera. Država kao da bi volela da mi pevači i muzičari pocrkamo. A, bez muzike, veselja i radosti, nema života. Pa mi nikoga ne teramo da nas sluša, nikome ništa ne otimamo.
Koliko vam smeta što na muzičko-estradnoj sceni ima mnogo onih kojima tu nije mesto?
- Nije moje da o tome pričam, nije moje da budem sudija. Ako narod hoće nekoga da gleda i sluša, ko sam ja da tu pametujem? Mučne su mi i priče o šundu. Šta uopšte znači šund? Mnogi su svojevremeno šundom proglašavali sve ono što nije snimljeno u njihovim diskografskim kućama. Jedina selekcija koju priznajem je - narod. Svi se mi borimo za taj narod i njegovu naklonost. I sve što se događa uvek ide preko džepa tog naroda.
Ne treba mi titula
- Zvali su me ljudi mnogo puta da budem predsednik sindikata ili udruženja. Valjda su neki ljudi zaključili da bih ja to mogla da radim, da imam dovoljno sposobnosti i iskustva. Ali, ne bih to prihvatila, iako želim da mnoge stvari u ovoj profesiji bolje funkcionišu. Ali, nikada ne bih prihvatila da budem iznad nekoga, na bilo koji način. Bilo bi to veliko opterećenje za mene. Nisam kompleksašica, pa da mi treba titula. Meni je najveća čast kad mi običan čovek kaže nešto lepo. Uvek sam pazila da nekoga ne povredim, nikad nisam radila ništa nezakonito i uvek sam bila spremna da pomognem svakome onoliko koliko mogu.