Četvrtak 12.02.2015.
22:49
S. Đurić - Vesti

Kako sam ratovao sa Njegošem

Kompozitor i aranžer Ninoslav Nino Ademović i te kako ponosan na dugogodišnju saradnju sa Goranom Bregovićem

Muzika iz džuboksa

- Rođen sam u Nišu 28. februara 1963. godine. Potičem iz jedne, mogu reći, muzičke porodice. Deda se bavio muzikom. Zvali su ga Kalča i bio je poznati Rom koji je skidao na uvo operete i svirao u kafani i tako zarađivao za hleb. Njegov sin, moj otac Ekrem, završio je Ekonomski fakultet i bio čak i sudija. Voleo je muziku, ali nije se njome bavio. Međutim, ja sam krenuo dedinim stopama. Prvu violinu sam svirao sa šest godina, a tad sam snimio prvi singl "Prodavac karanfila" i "Vrati se mala". Ima od toga 45 godina. Sećam se nisu imali one pecaljke za snimanje, a ja onako mali, pa su me podigli na stolicu kako bi pevao i snimio pesme. Onda nije bilo kao sada. Svi smo odjednom svirali i pevali i ako jedan pogreši, sve bismo morali ponovo. Cele noći smo snimali jednu pesmu.

- Roditelji su me tada doveli u Beograd i pitali me šta bih voleo da radim i vidim u gradu. Ja sam im iz cuga rekao da hoću u zoološki vrt da vidim životinje. Sećam se, padala je kiša, ali taj doživljaj sa Kalemegdana i danas pamtim. Niš je bio mali grad, ništa nije imao i doći u Beograd bila je velika stvar. Ja se toga sećam, a ne pamtim snimanja. Nisam ni znao da ću biti muzičar. Bilo mi je naporno to snimanje. Tada nisu svi imali kola, pa sam morao vozom da dolazim sa majkom i ocem. Putovali smo po pet, šest sati od Niša do Beograda. Bile su top-liste za celu Jugoslaviju na kojoj je, sećam se, Tereza Kesovija bila deseta, a ja sam bio iznad nje na listi. Recimo, u Portorožu ubacite dva dinara u džuboks i slušate moj singl a ja živim u Nišu. To je za mene bilo nepojmljivo. Bez učitelja

- Odrastao sam sa dve godine starijim bratom Tasom i šest godina mlađom sestrom Andrijanom. Mnogo sam se bavio muzikom, tako da nisam imao ni vremena da budem nemiran. Igrao sam fudbal i mislio sam da ću se time baviti. Ali kad su mi doneli violinu, bila je to ljubav na prvi pogled. Imao sam šest godina kada mi je tata kupio ovaj instrument. Gledao sam je, uzeo da sviram i baš mi je legla. U to vreme je bila velika stvar da vidiš instrument a kamoli da sviraš. Moj otac je mislio da nisam normalan.

Zvao je dirigenta Simfonijskog orkestra iz Niša, sećam se bio je neki Mađar. Odsvirao sam mu nešto i on se oduševio. On je otišao u drugi grad, a Niš tada nije imao violiniste i nije imao ko da me uči. Onda sam to batalio. I sa majčine strane su bili muzikalni a njen otac, vojni muzičar, učio me je da sviram harmoniku. Majka mi je u to vreme bila, kako bi se reklo, buržoazija. Deda vojno lice u penziji, Rom, imao je četvorosoban stan. Majka se devojački prezivala Karimanović i to je bilo poznato prezime. To je bila velika, bogata familija. Deda sa majčine strane bio je saksofonista, ali je poznavao note, kad je video da ne mogu da učim violinu, predložio je majci Biserki da mi kupi jednu harmoniku i da probam s tim instrumentom a on će me podučavati.

- Završio sam šest godina niže muzičke škole, odsek za harmoniku, pa sam upisao srednju. Osnovnu školu sam upisao sa šest i po godina. I to su me jedva upisali. Vidim svi idu u školu osim mene. Plakao sam i molio majku da me vodi u školu, a ona mi je rekla da sam još mnogo mali. Nisam imao ni kilažu ni visinu i nisu hteli da me prime. I na kraju su se sažalili na moje suze.

Pusta poezija

- Posle osnovne škole upisao sam srednju muzičku. Već u prvom razredu sam naišao na prepreku. Sećam se, profesorka Lazović mi je predavala srpskohrvatski jezik. Dobijao sam i neke nagrade kao veliki talenat i najbolji instrumentalista, jer sam svirao i klavir. Čula je kako sviram, ali mi je rekla da moram da naučim Njegoševe stihove. Rekao sam joj "kakav Njegoš" i ona mi dade dvojku. Zamerila mi je što nisam dolazio na njene časove, jer sam išao na časove muzike. Na kraju me oborila na popravni.

Strah od letenja

- Nisam išao na turneje sa Bregovićem, jer nisam želeo. Bio sam više studijski muzičar. A i bojao sam se leta avionom. Sada volim da putujem, prevazišao sam taj strah. Sad me ne drži mesto, samo bih putovao. Često putujem u Rusiju, Sibir.

Toliko sam bio ljut da sam odmah otišao kod direktora. Molio ju je da me pusti i da me ne obara jer sam talenat. Ali ona je bila neumoljiva, moram da naučim Njegoša. Razočarao sam se i kad su me pozvali iz hotela Central u Nišu da dođem da sviram harmoniku da zaradim neki dinar, i nikad se više nisam vratio u muzičku školu. Posle 40 godina sudbina mi je vratila Njegoša. Uradio sam jednu pozorišnu predstavu povodom obeležavanja "Gorskog vijenca". Od njega sam tada pobegao, ali me je ipak dočekao.

- Imao sam 20 godina kada je Šaban Bajramović čuo za mene. Rekao mi je da se vratim u Niš jer nema s kim da radi. U to vreme sam radio i sa nekim Poljacima zabavnu muziku, pa džez, sa Mađarima sam svirao harmoniku. I to sam u hodu sve radio. Počeo sam da radim aranžmane za Šabana Bajramovića. On je bio umetnik bez premca, čovek dosledan svom poreklu. Dođe kod mene i kaže mi da nema novca da mi da, već da mi je kupio trenerku i da mu napravim CD. Ja prasnem u smeh i kažem mu da mi ne treba trenerka, pitajući ga: Čoveče, znaš li ti koliko košta jedan CD. Bajramović se mnogo kockao pa su mu pretili i tad mi je priznao da će ga ubiti, jer je bio mnogo dužan. Nisam imao kud i napravio sam mu CD - za trenerku.

Kacige iz predstave

- Zahvaljujući Šabanu, u Italiji sam dugo svirao na ciganskim svadbama. To je tad bio hit i mnogo para se zarađivalo. U vreme kada sam nešto radio za Bajramovića, čuo me je Goran Bregović i dopalo mu se kako ja to radim. Pozvao me je da dođem na kafu i zvao me da sarađujemo. Rekao mi je da ne brinem za hranu je on odlično kuva i veoma brzo smo se dogovorili.

Muzikalni sin

- Moj sin Alen je takođe u svetu muzike. Posle uspešne saradnje sa Goranom Bregovićem, sada je u bendu Miligram. I on je od malih nogu pokazivao sklonost ka muzici. Već sa četiri godine učestvovao je na takmičenju "Majska pesma". Oženjen je i on i njegova supruga Natalija podarili su mi dva unuka, Antonija i Aleka.

Radili smo zajedno devet godina. Sa njim sam ispekao zanat. Radeći za njega, otkrio sam da mogu dobro da odradim i filmsku muziku, ali i balet i operu. Odmah mi je rekao da napravim operu "Karmen" koju je on radio. Platio mi je da pet dana samo slušam Čajkovskog a šesti dan sam seo za klavir i počeo da sviram. Kad smo počeli da pravimo kuću, Brega je hteo da dođe i vidi kako napreduju radovi. A pošto mu je auto bio pokvaren, krenuli smo njegovom crnom vespom, a na glave smo stavili kacige koje se nose u predstavi "Karmen".

- Zahvaljujući saradnji sa Bregom, radio sam puno filmova, njegove CD, ma sve. Goran je veliki umetnik i još veći biznismen. On zna posao koji radi. On to ume lepo da spakuje i da proda. Ja to ne znam, znam da sviram, ali da prodam ne umem. Retko ko može da kaže da mu je on kućni prijatelj. Sad kad bih ga pozvao da dođe, seo bi na motor i došao bi. Takav je prema onom koga ceni.

S njim je uvek zanimljivo. Znao bi da dođe u bade-mantilu u studio i pita me: Nindžo, kakav je kvalitet života danas? Ja mu kažem da je dobar. Pitao bi šta ćemo da ručamo tog dana i dogovorimo se da to bude musaka. On bi uzeo ceger i otišao na pijacu i spremio nam musaku. On stvarno mnogo dobro kuva.

Morska ljubav

- Nikad mu neću zaboraviti kada je došao na sahranu mojoj supruzi Jasmini pre tri godine, ali i kod mog oca. Bio je u Francuskoj i mi smo radili u njegovom studiju koji je bio na Dedinju. Javili su mi da mi je umro otac i da moram u Niš. Brega je seo u avion i došao u Niš. Mog oca nije ni poznavao i to su stvari koje se ne zaboravljaju. Radili smo zajedno sve dok se moja supruga Jasmina nije teško razbolela. Tada sam prestao da radim sa Bregom, jer sam morao da brinem o ženi. Radio sam i dalje u studiju, ali sam posao sa Bregovićem zapostavio.

- Jasminu sam upoznao pre 29 godina. Svirali smo u Petrovcu na moru u hotelu Sutjeska. Ona je dolazila na svirke, imala je dugu plavu kosu, plave oči. Bila je to morska ljubav, koja se nastavila. Zabavljali smo se godinu dana. Ona je bila iz Beograda i dolazila je kod mene u Niš. Uzeli smo se i živeli u Nišu. Radili smo pesme za Biljanu Jevtić, Bobana Zdravkovića, Olju Karleušu, Luisa i druge. Na nagovor Saše Popovića i Gorana Ratkovića Raleta, došli smo u Beograd. Sada često idem u Rusiju, gde sam snimio CD za Viku Ciganovu, njihovu veliku zvezdu sa kojom često i nastupam.

Honorar za žvake

- Sa 17 godina sam došao u Nemačku gde sam godinu dana svirao u Berlinu, Nirnbergu, pa sam se vraćao kući. Svirao sam u kafanama, hotelima. A prvi honorar sam zaradio sa osam, devet godina. Neki tatin kolega me je zamolio da moj brat, koji je svirao klavir, i ja s harmonikom sviramo njegovom detetu na rođendanu. Ocu je to bilo malo čudno gde mi deca da sviramo. On je insistirao i zaradio sam tada 12.000 dinara. To je bio veliki novac, kao dve, tri plate radnika. Za sve pare sam kupio žvakaće gume. Žvakao sam ih tri meseca, jer sam bio željan tih žvaka, ne znam ni sam zašto.

2024 © - Vesti online