"Novak vredniji od cele Vlade"
U svežem pamćenju našem sagovorniku je ostala i utakmica na kojoj je prvi put počeo da osluškuje šta to pevaju i skandiraju navijači, što mu je bio pouzdan znak da je naše loptanje krenulo stranputicom. Pojava Novaka Đokovića vratila je kod Matije Bećkovića veru u srpski sport i stav da i mali narodi imaju pravo na šampionski tron.
Bobek je bio heroj
Da li ste se družili i sa igračima Partizana?
- To je vrlo važno i moram da kažem - ako bi neko nazvao nekog hrvatskog fudbalera ustašom, uvek bi se začuo glas koji bi podsetio na neki njegov gol ili majstoriju. Jedan od onih koji je najviše opanjkavan na taj način bio je Stjepan Bobek. Bobek se pokazao ne samo kao majstor, nego i kao heroj. Zvali su ga da se vrati u Zagreb i da ga potope u zlato, ali on je ostao veran ovim ljudima ovde. Ja sam svojevremeno predlagao da se Bobek i Mitić proglase počasnim građanima grada Beograda i da se na taj način ispoštuju dvojica asova i dva velika čoveka koji se više ne mogu roditi, ni stvoriti.
Kako se nekad gledalo na sport?
- U periodu posle Drugog svetskog rata klubovi su bili nešto kao zamena za političke stranke. Mogli ste da navijate za različite timove, a da ne stradate zbog toga. Fudbal je bio možda jedina stvar gde se rezultat nije znao unapred, dok su igrači bili kao neki živi junaci iz crtanih filmova, koji tada nisu postojali.
Po čemu naročito pamtite te dane?
- Po Radivoju Markoviću, nezaboravnom reporteru Radio Beograda i njegovim čuvenim prenosima. Slušajući ga, igrače sam zamišljao kao zmajeve na terenu i čak sam mislio da oni i ne sleću na travu! Zanimljivo, kad su i počeli da odlaze na stadion, ljudi su nosili sa sobom tranzistor i slušali Radivoja. Nekako im je bilo zanimljivije ono što on priča, nego ono što oni vide dole na igralištu.
Šta je bilo posebno upečatljivo u njegovim brojnim komentatorskim minijaturama?
- On je čitav jezik koji su koristili istoričari za opisivanje Kosovske bitke i bitke kod Vaterloa preneo na fudbalsko igralište. Tako da je on dočaravao kakvo je vreme, kakva je atmosfera na tribinama, kako izgledaju akteri koji stoje ispred tunela...
A čim bi se lopta zakotrljala sa centra, pravio bi neviđenu dramu i neizvesnost. U tome mu je pomagao njegov specifičan glas, tako da je sve to izgledalo kao izveštaj s nekog bojišta. Reporteri su preuzeli čitavu leksiku iz rata, zbog čega se, na primer, merilo ko ima više, a ko manje smrtan šut. Vlasnici tih ubitačnih nogu morali su zapravo da imaju oružani list za njih.
Kako je došlo do toga da Crvene zvezda postane simbol opozicije?
- Odmah je došlo do podele na zvezdaše i partizanovce i Zvezda je važila za opozicioni klub, bez obzira što ga je vodila Udba, a Partizan Generalštab. Uprkos tome, narod niko nije mogao da uveri kako na "Marakani" nije leglo opozicije. Recimo, Rajko Mitić je imao razdeljak na desnu stranu, kao kralj Petar, i to je bio znak da se čuva sjaj Kraljevine, pošto to nije bio razdeljak na bilo čijoj glavi!
Jeste li se kasnije družili s nekim od fudbalera Crvene zvezde?
- Šekularca sam upoznao jednom prilikom kada je došao kod svojih Vasojevića u Crnu Goru i posle toga smo se dosta družili. U to vreme je imao garsonjeru kod dvorane Pionir. Sećam se kada je jednom protiv Dinama spustio loptu niz leđa i petom je prebacio Šanteku preko glave. Dok je igrač Zagrepčana izgubljenim pogledom tražio loptu, ceo stadion je zbog tog poteza bio pod nekom vrstom narkoze, tako da ste mogli svakom da izvadite zub i niko ne bi ništa primetio.
Da li ste navijač Zvezde?
- Da, a zvezdaš sam postao praktično ne znajući šta je Zvezda. Naime, kao gimnazijalac sam došao u Slavonski Brod iz Crne Gore. Tamo su svi navijali za Dinamo i jedini važan događaj bio je kad u goste dolazi Crvena zvezda. Opredelio sam se za Zvezdu i tek onda se raspitivao o čemu se tu radi. Zavoleo sam fudbal i ubrzo sam mogao da prepoznam svakog igrača, samo ako bih mu video pola nosa.
Da li ste pratili i igre reprezentacije?
- Kako da ne! Tadašnji sastav državnog tima je ličio na stihove neke himne. Beara, Stanković, Horvat, Čajkovski, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec... Zvučalo je to kao "Hej, Sloveni". Na političkoj sceni je vladalo sivilo i jednoumlje, tako da su filozofske debate i sučeljena mišljenja prebačena na teren fudbala. U svakom gradu su zvezdaši i partizanovci vodili žustre rasprave koje su mogle da traju 1.001 noć.
Rađanje gluposti
Matija Bećković je rođen 29. novembra 1939. godine u Senti kao sin oficira vojske Kraljevine Jugoslavije, koji je poginuo 1944. godine nakon što se pridružio četnicima.
Filološki fakultet u Beogradu, grupu za jugoslovensku i opštu književnost, upisao je 1959. godine, a prvu pesmu je štampao kao gimnazijalac 1957. u "Mladoj kulturi".
Osim poezije piše i pozorišne tekstove, kao i monodrame "Međa Vuka Manitoga", "Reče mi jedan čoek", "Ne znaš ti njih"... Čuven je po aforizmima: "Glupost je starija od pameti. Da prvi čovek nije bio glup, drugi se ne bi ni pojavio."
Za svoje pesništvo Bećković je dobio nagrade: Milan Rakić, Oktobarsku, Sedmojulsku, Zmajevu, Disovo proleće, Belovodsku rozetu, Zlatni krst kneza Lazara, Stefan Mitrov Ljubiša, Nagradu Vukove zadužbine, Njegoševu nagradu, Žičku hrisovulju...
Za dopisnog člana SANU izabran je 1983. godine, a za redovnog 1991. godine. Član je Srpskog PEN centra.
Bio je u braku sa Verom Pavladoljskom, kojoj je posvetio jednu od svojih najpoznatijih pesama. Sa njom ima ćerke Ljudmilu i Olju.
Na koji način ste doživljavali večite derbije?
- To su bili svojevrsni revanši iz Drugog svetskog rata! Upravo do tih razmera je to išlo. Režimski ljudi su obraćali pažnju na svaki detalj, poput onog kada se neki igrač prekrsti pred početak utakmice, što se smatralo proskribovanim gestom. A to je radio Bleki Bogićević.
Nešto kasnije, kad je Šekularac u Kanadi zaigrao za Bele orlove, po štampi se danima pisalo kako je to najstrašniji čin neprijateljske propagande. Ime kluba Beli orlovi izgovaralo se šapatom i smatralo se za simbol onoga što smo pobedili u ratu.
Kad ste prvi put pomislili da se našem fudbalu ne piše ništa dobro?
- Dogodilo se to na onoj utakmici kad sam počeo više da pokazujem interesovanje za događaje na tribinama, da pratim šta to navijači pevaju i skandiraju, nego na ono što se dešavalo na terenu. Delovalo mi je sve to kao da publika nevidljivim štapovima igra bilijar, dok su dole na travi igrači kao kugle. To je bila velika promena, uz koju je stigla i ona vezana za pojavu odmeravanja budžeta.
Odjednom više nije važilo pravilo da, iako smo siromašni, možemo bez problema da pobedimo Real i Barselonu, nego je plasirana priča da smo nemoćni i da nas niko ništa ne pita i da novac odlučuje o svemu. Takođe, uopšte nije postojala opcija koju sad možete da čujete na svakom koraku, a koja glasi: "Spremam se da idem, jer ovde nemam šta da tražim." Sve se svelo na prodaju talentovane dece.
Kako biste u tom kontekstu protumačili fenomen Novaka Đokovića?
- Miroslav Radojčić, legendarni dopisnik "Politike" iz Londona, izveštavajući o jednom od turnira na Vimbldonu, poslao je vest kako je jedan Srbin uspeo da kupi kartu i nađe se na tribini. U tom trenutku to je bio najveći domet srpskog tenisa! A danas imamo Novaka Đokovića koji je u toj meri poremetio odnos snaga u belom sportu da se usuđujem reći kako će u dogledno vreme vimbldonski turnir biti ukinut!
Zašto?
- Tenis je zamišljen kao sport za bogate i kao takav ne podrazumeva pobede sirotinje, bilo s koje strane sveta da dolazi. Dakle, Novak nije predviđen da bude tu gde jeste, međutim, snašao se toliko dobro da je postao najbolji i to je velika sreća za nas. Uradio je više za Srbiju nego svi ministri zajedno!
Možete li Novaka, po završetku karijere, da zamislite kao predsednika Srbije?
- Znate, ima ona čuvena anegdota kad je poznati poljski pijanist Jan Paderevski došao u Pariz. U nekom hotelu se sretne s prijateljem koji ga upita kada ima koncert pošto nije video najavu. A maestro mu odgovori kako ovog puta nije došao da svira, nego je tu kao predsednik poljske vlade. A on mu odgovori: "O, kakav pad!"