Remilitarizacija nemačke diplomatije (5): Kosovo nije bilo Bosna

Gerhard Šreder i Joška Fišer rano su prepoznali da će učestvovanje u ratu maskiranom u humanitarnu intervenciju, značiti dugo željeni povratak u "normalitet" - korišćenje vojne sile kao sredstva spoljne politike.

I upravo zbog toga što su posebno Zeleni kao opoziciona partija uvek odbijali takvu remilitarizaciju, oni su delovali manje sumnjivo kao neko ko će Nemačku ponovo dovesti u krug nacija koje vode ratove. Navodno, to nije trebalo da bude rat, već sasvim suprotno - sprečavanje još goreg genocida.

A nemačka istorija je trebalo da pruži dokaz za to da jedna "pročišćena" nacija ne samo da sme ponovo da vodi rat, već to i mora.

Istovremeno je višestruko podvlačeno da je Nemačka u okviru NATO-a uzela učešća u okončanju rata u Bosni, doduše tada u formi nenaoružanih letova. Pri tome, ovaj argument u slučaju rata na Kosovu nije održiv jer dok je za vreme rata u Bosni postojala saglasnost Saveta bezbednosti UN, u slučaju Kosova je nije bilo.

Ali, osim ovih pravnih, bilo je i drugih značajnih razlika, Na Kosovu je jedna grupa, koja je od strane BND (nemačke Savezne obaveštajne službe) i SAD označavana kao teroristička, vršila naoružane napade na državnu silu, dok su se u Bosni tri strane borile međusobno u građanskom ratu.

Kosovo je, pokazuju uspesi inače slabo podržane misije Oebsa KVM, moglo da bude zadovoljeno i bez toga da cela SR Jugoslavija bude izložena višemesečnom masovnom bombardovanju, što je još jedna razlika u odnosu na Bosnu.

Ipak, te 1999. godine su u igri bili čvrsti interesi: izgradnja NATO-a kao odlučujućeg sredstva američke politike u Evropi, vojna emancipacija Nemačke i takođe preobražaj NATO-a iz odbrambene organizacije u jednu koja može delovati i izvan svojih granica. Zaštita Albanaca bila je sporedna stvar.

Ciljevi vojne koalicije bili su:
1. pokazati da njeno postojanje i posle kraja hladnog rata još uvek ima neku svrhu,
2. promena iz odbrambenog u intervenicionistički savez i
3. profit pojedinih članica.

"Kosovski rat" je poslužio da otvori vrata za vojne akcije zapadne alijanse širom sveta, koja svoje ekonomske, strateške i geopolitičke ciljeve sada može da ispunjava pod plaštom humanitarne pomoći. U osnovi se ne radi o uvođenju i očuvanju ljudskih prava, već o neokolonijalističkoj i neoimperijalističkoj politici. Ne ljudski životi - već tržišta, ne humanitarna pomoć - već rapoređivanje trupa i borba za resurse kao motor za nove ratove. Kosovo je bilo samo početak, zaključuje nemački istoričar Kurt Grič.

KRAJ