Zapomaganje pomaže: Kaži "jao", manje će boleti
Napor koji moramo da uložimo da bismo artikulisali to "jao" ometa bolne signale na putu do mozga. Ranije se verovalo da su ljudi spontano evoluirali tako da viknu da bi upozorili druge na potencijalnu opasnost.
Ali, novo istraživanje pokazalo je da zapravo kukamo da bismo sami sebi skrenuli pažnju sa činjenice da osećamo bol.
Iako se izrazi koji signaliziraju da govornik oseća bol pomalo razlikuju od jezika do jezika, zajednička im je osnovna artikulacija koja podrazumeva da se usta otvaraju, jezik ostaje u ravni, ne podiže se, a usne se minimalno zaokružuju. O kojem god jeziku da se radi, u pitanju je uvek jednostavan uzvik čija artikulacija zahteva minimum napora, dok je zvuk koji "izlazi" snažan. Kao takav, lako i efikasno se koristi kad je neko u bolovima.
Tokom istraživanja, od ispitanika se očekivalo da ruku drže u "bolno ledenoj vodi", a zatim je mereno koliko će moći da izdrže. Ispostavilo se da ljudi znatno duže mogu da trpe bol ako im je dozvoljeno da glasno kukaju, nego ako se od njih očekuje da trpe u tišini.
- Pokazalo se da vokalizacija sama po sebi deluje kao neka vrsta analgetika. To jednostavno 'jao' zaista čini da lakše podnosimo bol - zaključili su naučnici.