Za povratnike iz dijaspore niko ne haje

- Vratio sam se, jer me je vukla nostalgija, sanjao sam često u Frankfurtu i Malmeu moje Brđane i maštao o danu kada ću se ponovo biti svoj na svome. Znao sam da je s Rogozne otišlo sve što je imalo gde da ode, da su ostali samo starci, da se vraćam u bespuće i da će biti problema, ali sam se ipak, ponet obećanjima iz Beograda i Novog Pazara, vratio nadajući se da Srbiju čekaju velika ulaganja i brze promene koje neće mimoići ni moju Rogoznu - priča Emin i dodaje:

- Još nisam siguran da li sam napravio dobar potez, možda je bilo bolje da sam još malo sačekao, ponekad pomislim i da sam pogrešio i da bi trebalo da se vratim u Malme, ali, nije lako ponovo sve početi od nule, a i godine pristižu. Zato ću, ipak, ostati ovde, bar još neko vreme, u nadi da će grad Novi Pazar i Vlada Srbije učiniti nešto za planinu koju mnogo volim i koja ima svega osim puteva i ljudi - priča Emin.

- Najpre sam morao da renoviram rodnu kuću, izgradim štalu i niz pomoćnih prostorija, da iskrčim 20 hektara zapuštenog imanja, da dokupim nekoliko hektara, da nabavim poljoprivrednu mehanizaciju, da naspem seoski put, da dovedem vodu i da pojačam struju, pa da krenem sa poljoprivrednom proizvodnjom za koju na Rogozni postoje idealni uslovi. Imam lep ranč, dvadesetak krava, desetak bikova, puno pčela, solidnu proizvodnju semenskog krompira, zasadio sam i 1.000 stabala voća... Planiram da gradim i veliki pastrmski ribnjak, ali se dvoumim, jer je ovde sve još neizvesno - ističe ovaj uspešni domaćin s Rogozne.

Pola veka sve isto

Sve što je bilo do mene ja sam uradio, ali država i opština ni prstom nisu mrdnule. Stala je izgradnja davno započetog puta preko Rogozne (veza sa Zubinim Potokom), deonica od Novog Pazara zimi je često neprohodna, a leti puna rupa, uglavnom se slabo održava, nema autobusa, pa najčešće pešačimo ili se probijamo svojim kolima, nema otkupa, nema prodavnice, nema ambulante, škola u Trnavi udaljena je desetak kilometara - žali se Emin i naglašava da ga sve ovo koči da slobodnije i bez strahova ulaže u proizvodnju hrane koju najčešće nema kome da proda.

Kad čuju lokalne političare i ministre koji ponekad posete ovaj kraj, Emin i svi drugi povratnici pomisle da će brzo poteći med i mleko, obećanja su obično najvelikodušnija tokom predizbornih kampanja, kad halabuka prođe sve se opet vraća u surovu realnost. Na Rogozni se ništa nije promenilo 50 godina.

- Ne tražim kredite, ni poreske olakšice, ta vrsta pomoći opštine i države nije mi potrebna. Tražim samo da opština i država urade ono što im je dužnost, da žiteljima Rogozne i svima koji su u sličnim nevoljama, izgrade asfaltni put, obezbede kvalitetnu struju i vodu, dovedu lekara.... Nemci, Šveđani, Švajcarci i Austrijanci brinu i o najmanjem selu i zato njihova poljoprivreda cveta, a na našoj Rogozni, lepšoj i zdravijoj, stagnira - kaže Hamzić.