Ratnik sa srcem pesnika
Svakako da je mladi princ Stefan vaspitavan na uzornoj srednjovekovnoj viteškoj tradiciji. Uostalom, ratnički ideal bio je glavni u srednjem veku. NJegovi vaspitači pripremali su ga, dakle, da postane ratnik, vojskovođa i vladar. Neko od crkvenih srpskih jerarha tumačio mu je Sveto pismo i upućivao ga u hrišćanske vrline.
Učio je grčki jezik, slobodno izražavanje i besedništvo. Uz despoticu Jefimiju, prvu srpsku književnicu, kao i uz svoju sestru Jelenu, koja je pisala religiozno-filozofske rasprave duhovniku Nikonu Jerusalimcu, moguće je da je našao podsticaj za svoj književni rad.
|
Smrt u lovu
I Stefan Lazarević je gradio zadužbine u duhu najbolje tradicije srpskih srednjovekovnih vlada, i on se bavio književnim radom, kao što su i njegovi sveti preci Stefan Prvovenčani i Sveti Sava - pa tako iza sebe ostavio "Slovo ljubve" i "Zapis na mramornom stubu na Kosovu". Sve do iznenadne smrti 1327. godine u lovu, despot Stefan Lazarević (1377 - 1427) smatran je i književnikom, i pokretačem književne delatnosti i dobrim govornikom, i evropskim putnikom i okretnim diplomatom, i hrabrim ratnikom. |
Iako još nije bio punoletan, morao je da primi prvu državničku dužnost koju su mu nametnule okolnosti. Prema zahtevu sultana Bajazata odazvao se da zajedno s bratom Vukom isprati sestru Oliveru u harem turskom sultanu do njegove prestonice u Jedrenu.
Bio je to jedan od najtežih uslova za mir koje je kneginja Milica morala da prihvati kao turski diktat, da bi makar u vazalstvu sačuvala kneževinu Srbiju.
Izgleda da je dolazak troje Lazarevića u Jedrene ostavio snažan utisak na sultana Bajazita. On koji je naredio da se pogubi njihov otac, pa se zato smatrao najvećim neprijateljem njihovog naroda i njih samih, kao da se, približivši im se nekim čudom preobraćao da bi se najzad i preobratio u njihovog zaštitnika.
Docnije su čak i turski hroničari rado pisali o velikoj privrženosti Bajazitovoj prema Oliveri, koja je na njegovom dvoru stekla najviši rang sultanije. O kolikoj je istinskoj naklonosti bilo reči potvrđuje i podatak da je turski car nikad nije prinudio da se odrekne pravoslavlja i pređe u islam.
Namenjeno mu je bilo da mu život bude borba. I on ga je prihvatao kao veliki ratnik i kao pravi vitez. NJegova viteški zadata reč, kao kletvenika turskog sultana Bajazita, obavezivala ga je da se da se junački bori i u redovima Turaka, a protiv hrišćana od Rovina 1395. godine, od Nikopolja 1396. godine, pa do pohoda na Bosnu 1398. i do velike bitke kod Angore 1402. godine.
U ovoj potonjoj bici, u kojoj je tursku vojsku potukao do nogu mongolski osvajac Tamerlan, a u kojoj je sultan Bajazit bio zarobljen, on se borio viteški i junački. Tu je zadobio poverenje i silnog Tamerlana, koji mu je verovatno dopustio da oslobodi svoju sestru Oliveru iz harema da bi je vratio u Beograd, u svoju prestonicu i u svoj dvor.
Kada su naslednici turskog prestola, Bajazitovi sinovi Sulejman, Isa, Musa i Mehmed počeli međusobno da se bore da bi se izborili za tron sultana, i on je morao vešto diplomatski u tome učestvovati. Ipak, tek posle smrti Bajazitove u zarobljeništvu 1403. godine okrenuo se savezu s Ugarskom, od koje je dobio Beograd i Podunavlje do Golupca.
Ni njegov mladi brat Vuk Lazarević, ni njegov sestrić Đurađ Branković nisu sedeli skrštenih ruku, nego su podržavajući pojedine od pretendenata na turski presto stupali u direktan sukob sa despotom Stefanom.
I protiv njih se morao boriti sve dok Turci ne pogubiše njegovog brata Vuka 1410. godine i dok se 1412, uz posredovanje sestre Mare Branković, nije izmirio sa njenim sinom i svojim sestrićem Đurđem Brankovićem. Kako sa despoticom Jelenom, koja beše kći mitilenskog gospodara Frančeska Drugog Gatiluzija, ostade bez poroda, prihvatio je sestrića Đurđa i kao svog naslednika.
A od kada je prihvatio na svom dvoru i drugog sestrića, teško obolelog Balšu Trećeg, sina sestre Jelene Balšić, posle njegove smrti zagospodario je i njegovom oblašću u Zeti i Primorju. Za svoga života despot Stefan Lazarević uspeo je da za trećinu proširi despotovinu Srbiju i postane gospodar od Beograda i Podunavlja sve do Jadranskog mora.
Na njegovom dvoru u Beogradu i u njegovoj zadužbini Manasiji utočište su našli najumniji ljudi, izgnanici iz hrišćanskih zemalja koje osvajahu Turci. Tako je došao i njegov potonji biograf Konstantin Filozof, tako i Grigorije Camblak, pa i mnogi drugi.