Četvrtak 15.01.2015.
00:11
S. Đurić - Vesti

Ikonopisac i planinar: Lavina me nosila niz planinu

Hadži Miodrag u Pantalejmonu na Svetoj Gori
 

Obišao je ceo Sibir, spavao na planini Altaj, obišao celu Indiju, posetio veliki broj manastira u Srbiji, Grčkoj, Rusiji.... Izvesno vreme je proveo i u Engleskoj, Rusiji, Grčkoj, Hrvatskoj.

Pevanje na trešnji

- Rođen sam 1. oktobra 1967. godine u Kragujevcu. Imao sam srećno i kreativno detinjstvo puno mašte. Živeli smo u porodičnoj vili u centru Kragujevca sa velikim prelepim dvorištem. Prvi komšija nam je bio vladika Valerijan, prvi episkop šumadijski, i delila nas je samo ograda. Mnogo smo voleli da odlazimo kod njega u posetu.

Preko vladike i njegovih molitvi moj je život krenuo ka duhovnosti i ikonopisu. Uvek sam bio i ostao hiperaktivan i teško me je bilo pratiti, kako moja generacija tako i moji roditelji. Nisam bio neki dobar đak. Jednostavno nisam voleo da učim.

U svetom gradu Benares na obali Ganga 2007. godine

Mada sam u osnovnoj školi imao dobru nastavnicu matematike i ona mi je bila uzor da se borim u životu, tako da ću nastavnici Koviljki biti zahvalan. Detinjstvo sam provodio uglavnom igrajući se u dvorištu i to sa pet godina starijom sestrom. Igrali smo se i na pesku na kome smo pravili prelepe makete.

Vreme koje sam provodio igrajući se na pesku bili su jedini trenuci kada sam bio miran. Ostalo vreme niko nije mogao da me zaustavi jer sam uglavnom biciklom jurio po uličicama u centru grada. Imali smo veliku trešnju u dvorištu, i često sam znao da se popnem na nju i pevam i nisam hteo da siđem. To je naravno bilo vreme sa malo saobraćaja a čuvao sam se sam glavne ulice. Dosta sam odlazio u prirodu. Još od osnovne škole planinarim.

- Baba po majci je živela sa nama u kući. I njoj sam zadavao mnogo muke. Dešavalo se da izađem na ulicu a babi je preostalo samo da brine. Ona je kuvala za sve nas. Kada vidi da me nema u dvorištu ona bi onako od peći sa keceljom trčala za mnom i tražila me po gradu.

Roditelji su voleli da putuju, pa smo vikende provodili u poseti nekom drugom gradu, manastiru, planini, banji. Tako da su na mene preneli tu ljubav prema putovanju, planini, prirodi. S obzirom da mi je komšija bio vladika Valerijan išao sam na bogosluženja. Porodica nije nešto posvećena veri. Poštovali su običaje, pa su tek kasnije ušli u veru i postali pobožni.

Noći pod zvezdama

- Putovali smo širom bivše Jugoslavije a i šire. Može se reći da su putovanja po završetku srednje škole na neki način moj život. Sport je veliki deo mog života i ogromno vreme sam proveo i danas provodim u sportu. Nikada se nisam takmičio jer nemam tog sportskog duha, ali treninzi su bili kao kod profesionalnih sportista. Krenuo sam sa atletikom u osnovnoj školi i tako već 36 zima uglavnom džogiram i do 10 kilometara dnevno. Decenijama sam i u planinarenju, biciklizmu, alpinizmu. Najveća ljubav je odlazak u prirodu biciklom. Natovaren svom opremom, znao sam i po mesec dana da odem od kuće i sve sa planine na planinu prolazim kilometre i kilometre, sam najčešće, ali i sa prijateljima. To je najveći osećaj slobode i noći u prirodi provedene na mesečini pod vedrim nebom i bez šatora.

Ikone u manastiru Pantalejmon
 

- Još u osnovnoj školi kad se nije radio živopis ikone, dobio sam ideju da živopišem crkvu. Krajem 80-ih godina u Kragujevac je došla jedna grupa iz Grčke. Oni su radili po bivšoj Jugoslaviji a 1984. godine su se vratili u Grčku. Tada sam dobio ideju da se bavim živopisom. Posle vojske sam počeo da radim, zaposlio se u crkvi kod vladike Šumadijskog u kancelariji, bio njegov vozač i u njegovoj pratnji. Prve pouke o živopisanju hramova dobio sam od Miloja Milinkovića. Zatim sam otišao u Atinu gde sam izučavao zidno slikarstvo kod Nikolausa Kudumnakisa.

U svet ruskog ikonopisanje uveo me shimonah Akakije i Žarko Jajić. Završio sam školu ikonopisa, Kulturno-prosvetiteljsko izučavanje umetnosti, Rostovska škola ikonopisa Rostov Veliki u Ruskoj Federaciji. Počeo sam sa ikonopisom 1989. godine. Ikone izrađujem u tradiciji ruskog ikonopisa, moskovske, novgorodske i pskovske škole, po staroj srednjovekovnoj tehnologiji, na lipovom drvetu, prirodnim pigmentima, jajčanom emulzijom i 24-karatnim zlatom u pozadini.

Sa sestrom i roditeljima u Veneciji
 

Studen u Moskvi

- Alpinizam ima posebno mesto u mom srcu. Bio sam na Elbrusu, najvišem vrhu Kavkaza, kao i na Himalajima na Mont Everestu. Putovanje na Himalaje bilo je vezano za Indiju. Proputovao sam celu Indiju, nekih 12.500 kilometara sa rancem na leđima. Putovao sam vozom, autobusom, automobilom a najmanju državu u Indiji, Gou, obišao sam motorom. Bilo je to po svemu specifično putovanje. Kad sletite na bilo koji aerodrom u ovoj zemlji i kad osetite vazduh, sve vam je jasno. Od toga sve kreće. Indiju zovu zemlju boja, mirisa i ukusa. I stvarno je tako. Toliko je veliki kontrast u svemu. Sever se dosta razlikuje od juga. Ljudi su gostoprimljivi. Najjači utisak je narod, koji ne živi sa našim bogom, već sa svojim. Oni su jednostavno mirni, spokojni i takvi bi mi hrišćani trebalo da budemo. I to me nekako najviše fasciniralo kod njih. Oni mnogo meditiraju a to je u našoj veri zabranjeno. Ali, ta mirnoća je fascinatna.

Tadž Mahal u Indiji
 

- Živeo sam u Londonu, Atini, Rusiji, Hrvatskoj. Putovao sam po Sibiru, Altaju. Uopšte Rusija i ruski narod su na mene ostavili najjači utisak. Vratio sam se veoma bogat iz te zemlje. Ne samo zato što sam se u ovoj zemlji školovao, već što sam dobio sestru i dva brata u Rusiji. I to je najveće bogatstvo. Pobratio sam se sa Mašom iz Moskve, Sergejom i Jurijom iz Sibira. U Moskvi sam obišao sve što se može obići. Jednom prilikom sam bio kada je bilo 38 stepeni ispod nule. Imao sam promrzline prvog stepena. Ruka mi se bila ukočila.

Manastir Pantalejmon
 

- Planinarenje je nešto što je nezaboravno. Godinama sam u tome pa straha nema. Bilo je neprijatnosti, ali to se sve zaboravi. Sećam se kada sam 12. decembra 1992. godine na najvišem vrhu Prokletija Đeravici upao u lavinu. Krenuo sam sa jednom grupom planinara iz Srbije. Bilo je loše vreme i dosta snega.

Krenula je lavina i nas četiri planinara je bilo na njenom putu. Planinar iz Bosne je najgore prošao. U stvari, imao je i sreće što smo nas trojica ostala na površini pa smo ga izvukli i to u poslednjem momentu kad je već počeo da se guši i pljuje krv iz pluća. Imao je sreću što mu je ruka ostala van snega pa smo ga videli i izvukli. Kad krene lavina, treba da plivate ali to je često nemoguće. Jednom sam leteo nekih 150 metara niz planinu i lavina me nosila kako je ona htela. Preleteo sam preko dve stene i spasao me ranac. Da nisam imao ranac, ko zna šta bi bilo. Sve je to trenutak i niste ni svesni šta se sve desilo.

Pustinjaci Atosa

- Svi susreti sa duhovnicima po pustinjama Atosa su nezaboravni. To me je vuklo da devedesetih hodočastim po Atosu. Tako da nije ni slučajan poziv da radim u ruskom manastiru Pantelejmonu u susret 1.000 godina postojanja tog manastira na Atosu.

Sa fotoaparatom na Durmitoru

Poziv je usledio preko škole ikonopisa koju sam završio u Rusiji. To mi je najveće priznanje u mom umetničkom radu.

Prvi posao koji sam dobio je oslikavanje ikonostasa kapele Sv. Save u starom Rusiku gde je naš Sv. Sava prvo stupio na Svetu Goru.

Sa radošću očekujem 2016. godinu godinu kada manastir Pantelejmon obeležava 1.000 godinu postojanja i kada se očekuje da će ga posetiti ruski patrijarh Aleksej i predsednik Vladimir Putin.

Koliko god u Srbiji išao na službe i u crkve, ipak sam duhovno progledao u Hilandaru. Njega zovu majka srpske duhovnosti.

Posle tog prvog susreta imao sam potrebu da često odlazim i bio sam i po mesec dana. Molitve su sastavni deo posete Hilandaru. Svako ko dođe želi da prisustvuje službi, koje su duge.

Monasi žive po vizantijskom vremenu koje se stalno menja. Često se menja iz nedelje u nedelju zavisno koji je deo godine. Službe kreću noću u dva, tri, četiri ujutro i uvek se završavaju liturgijom. Posle službe ide ručak a popodne večera. Imaju samo dva obroka. Posle ručka svi monasi kreću na poslušanje. Ogromna je blagodet biti u Hilandaru.

Podrška porodice

Miodrag kaže da ima veliku podršku i razumevanje supruge Suzane.
- Suzana nije umetnik, već pravnik. Imamo četvorogodišnju ćerkicu Mariju. Ceo život sam putovao i nedostaje mi porodica kada smo odvojeni. Ali sam navikao. I takav mi je posao. Podelili smo posao i dobro se organizovali.

Duhovna titula

- Da bi dobio titulu, hadži mora da ode na hodočašće u Svetu zemlju, obiđe tačno određeni broj svetinja, ispuni sedmodnevni uskršnji post, pričesti se u Jerusalimu, i pokloni se na Hristovom grobu i dobije gramatu od jerusalimskog pravoslavnog patrijarha, patrijaršije i svog duhovnika, tj. jednu vrstu potvrde. Tada dobije titulu hadži, tako da može dodati hadži ispred svog imena a njegovi potomci ispred svog prezimena. To je duhovna titula.


Izložbe širom sveta

Miodrag je član ULUPUDS-a (Udruženje likovnih umetnika primenjene umetnosti i dizajnera Srbije), ULUK-a, FŠ-a. Dobitnik je pohvala na izložbama u Šapcu i Kragujevcu. Osnivač je i rukovodilac Ikonopisne radionice "Sveta Trojica".
- Imao sam tri samostalne izložbe fotografija u Parizu, Rusiji i Srbiji. Najviše fotografišem pejzaže. Značajnije samostalne izložbe održao sam u Narodnom muzeju u Zaječaru, Starom selu Sirogojno, Etnografskom muzeju u Beogradu, hramu Svetog Save, Simplonu, Parizu, Solničnom krugu, Iževsku u Ruskoj Federaciji...

2020 © - Vesti online