Kozaci dali živote za Ruski put
Penzioner iz Vranja Aleksandar Saša Pozdnjakov (73) podseća da je put izgradila od 1921. do 1925. godine čuvena Kubanska kozačka divizija, čiji je komandant bio belogardejski general Vasiljij Logvinov.
- Logvinov je živeo u Vranju, gde je sahranjen na Šapranačkom groblju. Moj otac Boris Pozdnjakov, koji je, takođe, živeo u Vranju, bio je geodetski inženjer i jedan od glavnih projektanata puta - napominje Saša Pozdnjakov.
Ruski put bio je glavna veza južne Srbije i istočne Bugarske.
- I dalje je u upotrebi, ali je deonica preko Besne kobile od tucanika i zimi je neprohodna osim za kamione i terenska rudarska vozila. Za taj put mnogi Rusi kozaci koji su ga gradili dali su svoje živote jer je rad bio iscrpljujući - priča Aleksandar.
U selu Korbevac i na Besnoj kobili kozacima su podignuti spomenici, kao večni spomen na ono što su uradili i dali srpskom narodu. - Put dužine oko 70 kilometra gradilo je oko 5.000 kozaka. Radilo se dosta primitivno, ručno lopatama, pijucima - ističe Aleksandar.
Samo jedan od njih je ostao u Korbevcu. Prizetio se pukovnik Andrej Andra Maskalenko kod lepe neveste Stane, sa kojom je imao sina Ivana, koji je kao dete umro 1932. Andrej je 1961. sahranjen na mesnom groblju. Retki od njih živeli su kasnije u Vranju, poput Borisa Pozdnjakova. Inače, većina njih je do 1941. godine završila u emigraciji, uglavnom u Americi.
- Otac Boris bio je kozak sa Dona. Bio je vatreni pristalica carske Rusije. Nakon Oktobarske revolucije, uspeo je da izbegne sa svojim stricem Petrom u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Kao stručnjak za izgradnju puteva-tucanika, mostova i česmi menjao je mesta boravka, da bi 1921. godine došao da osmisli izgradnju Ruskog puta na jugu Srbije - kaže Aleksandar.
Borisa je put odveo u Ljubljanu, gde je na ručku kod jednog kolege upoznao njegovu sestru Reziku.
Nizanje duvana
Velika nemaština zahvatila je porodicu Pozdnjakov nakon rata.
- Radili smo, iako deca, po ceo dan. Posebno nam je nizanje duvana padalo teško - priseća se Aleksandar mukotrpnog detinjstva.
- Bila je to ljubav na prvi pogled. Stasiti Rus uspeo je da omađija visoku i vitku 19-godišnju Slovenku. Pobegla je sa njim, a za ljubav mužu promenila je ime u Olga - navodi Aleksandar.
Boris se naselio u Vranje, gde je već živeo njegov stric Petar. Boris i Olga dugo nisu imali decu, pa su rešili da usvoje dvogodišnju Nadicu. Međutim, ubrzo je Olga ostala bremena i 1941. donela na svet Sašu. Velika radost ispunila je kućicu, koju su samo godinu ranije kupili od vranjske familije Ristići-
Žbevčiki.
- Majka je pričala da je od 1941. do 1943. otac bio na velikim iskušenjima. Bugari su ga hapsili nekoliko puta. Majka je prodala 25 košnica pčela da bi ga izvukla iz zatvora, a da bismo preživeli nabavljala je pirinač iz Kavadarca u Makedoniji i menjala ga za brašno u Vojvodini - kaže Aleksandar.
Olga je pamtila da je Boris bio veoma utučen. Ponavljao je reči pesme vojnog sveštenika Prvog kavkaskog puka Konstantina Obrazcova: "Rođena Srbijo, sestro Velike Rusije, kako težak krst na sebi nosiš! Pod navalom nemilosrdne i divlje horde iskrvavila si u teškoj borbi... Budi hrabra, izdrži!... Bog je u pravdi, a ne u sili." Krajem 1943. godine ponovo su ga uhapsili Bugari i od tada mu se gubio svaki trag.
Olga je morala, "po direktivi", da se preuda. Dovela je u svoju kućicu Stojana, bivšeg kmeta iz Kumanova, i sa njim srećno živela. Stojan se prema deci ponašao kao pravi otac i u braku sa Olgom dobio sina Dragana.
- Svi smo bili iznenađeni kada smo 1954. dobili pismo od oca Borisa. Javljao je da se oženio Čehinjom Jelenom, sa kojom je dobio dve ćerke, Anu i Veru. Pisma su bila kratka, savetovao je majku da pazi da nas školuje, dobijali smo i pomoć, malo u novcu, odeći - seća se Aleksandar.
Tada su on i sestra sebi postavljali mnoga pitanja koja su ih mučila.
- Trebalo je vremena da prođe da shvatim da su sva pisma prvo morala da prođu kroz ruke vranjske Udbe. Otac je umro 1975, u 83. godini života. Nastavili smo da se dopisujemo sa sestrama i maćehom do današnjih dana. Redovno su nas zvali za vreme bombardovanja 1999. Maćeha nas je pomagala i novčano, onoliko koliko je mogla - završava priču Aleksandar.