Ko je čovek koga se Putin toliko plaši?
I sadašnji neprikosnoveni vladar Rusije, Vladimir Putin, nije imao koga da se pribojava jer ga "zlatna kremaljska opozicija" nikad nije ugrožavala.
Ni Boris Nemcov, ni Mihail Kasjanov, ni Anatolij Čubajs, ni neki drugi koji su se često samoproglašavali Putinovim naslednicima. Međutim, sada se čini da se na horizontu ruskog političkog pejzaža pojavila figura za koju čak i u Rusiji kažu da bi mogla "nešto da napravi" i predsedničke izbore 2018. godine konačno učini neizvesnim. Tog mogućeg Putinovog naslednika zovu - Navaljni.
Putinu je bacio rukavicu, iako se, kako je nedavno rekao, promena režima u Rusiji neće dogoditi na izborima, čime je dodatno uznemirio nespokojnu Rusiju.
Navaljni je mlad, reprezentativan i ambiciozan političar koji se nakon punih 15 godina Putinove vlasti uspeo da namete kao neko o kome se govori da može barem da pokuša da ugrozi vlast kremaljskog vlastelina.
- On je konačno svetlo na kraju tunela - kaže o Navaljnom Stanislav Belkovski, jedan od vodećih ruskih politikologa i autor knjige o Vladimiru Putinu. Navaljni je čovek koji odgovara ruskom političkom biću koje se definisalo u tranzicijonim vremenima postsovjetske Rusije. On je idealna harizmatična i jaka osoba koja odgovara najširim slojevima ruskog društva. Ima 39 godina, "arijevskog je izgleda, plavokos", što znači da je "čiste krvi i zasigurno Rus" (ne mogu mu se izbrojati "tuđa krvna zrnca"). Obrazovan je, pravnik, doškolovao se na Jejlu i dolazi iz ugledne porodice - otac, Anatolij, je bio oficir sovjetske armije, dakle prihvatljiv je i sa te otadžbinsko-velikoruske strane.
Dobar, loš, zao
Vrlo je ambiciozan ("On želi da bude predsednik", kaže Belkovski) i simpatičan, ali i dovoljno ciničan pa čini kompletnog muškarca koji odgovara ruskim glasačima: otac dvoje dece i nije bez poroka (voli da popije, opsuje, da se potuče).
On je kao i naziv njegovog omiljenog filma - "Dobar, loš, zao!".
U političkom smislu je zapadno orijentisan, ali je još uvek dovoljno veliki Rus da mu se ne može nametniti epitet "sluge zapada". Naime, upravo se to i očekuje od Navaljnog - da Rusiju "pretvori" u demokratsku nacionalnu državu zapadnoevropskog tipa, da prekine njen provincijalno konzervativni izolacionizam i da je pozicionira u Evropi.
Doduše, to se od Navaljnog očekuje, ali da bi uspeo, Zapad prvo mora da prihvati Rusiju kao sebi ravnopravnu i jednako značajnu (veliku) državu.
Iako ponekad vlada drugačija percepcija, Stanislav Belkovski smatra da bi prokremaljska politička, a u prvom redu ekonomska (oligarsi) elita prihvatila Alekseja Navaljnog jer ona i želi sebe (i svoje naslednike koje uglavnom školuju u najprestižnijim engleskim, američkim, francuskim i nemačkim školama, koledžima i fakultetima) da pozicioniraju na Zapadu. Putin je bio taj koji je to trebalo da omogući, a sada kad je suočen sa sankcijama i otpadništvom od "savremenog sveta", rastu i šanse Navaljnog.
Deli Putinovo mišeljnje: Krim je ruski
Navaljni nije političar koji svoj imidž gradi na papagajskom sufliranju zapadnjačkim prigovorima Vladimiru Putinu. On je na nezavisnoj moskovskoj radiostanici "Eho" izjavio da je Krim - ruski i da će tako i ostati!
Međutim, isto tako je pozvao i Belu kuću da pojača sankcije protiv nekih Putinu bliskih kremaljskih činovnika i političara.
Neki ruski politikolozi ne smatraju da on sa tom izjavom podilazi ruskom biračkom telu, nego da su to njegovi stavovi. Ipak, kako je on pragmatičan političar, u vezi sa Krimom će da postupi onako kako od njega bude tražio određeni trenutak.
Mnogi ruski liberali mu najviše prigovaraju da je nacionalista jer ponekad učestvuje u Ruskom maršu raznih opskurnih nacionalno orijentisanih stranaka. Politikolog Mihail Deljagin upoređuje ga sa Borisom Jeljcinom iz njegovih najboljih dana kad je svojom hrabrošću slomio neokomunistički puč u avgustu 1991. godine, kad se popeo na tenk i svojim govorom pridobio Armiju.
Doduše, Deljagin kaže kako bi dolaskom Navaljnog na vlast došlo do uvođenja liberalne diktature, a Belkovski smatra kako on, ako ga Putin ne osujeti, ima sve mogućnosti da dođe na vlast, ali, zasad, uz jedan nedostatak - njemu je prioritet da dođe na vlast, a onda će da misli šta će sa njom.
Navaljni jako dobro gradi svoju političku karijeru. Prema sociološkim istraživanjima, 2011. godine za njega je znalo samo šest odsto stanovništva, a sada, tri godine kasnije, opštepriznata je politička ličnost na ruskoj sceni. Prema nedavnim istraživanjima, za njega bi na predsedničkim izborima glasalo više od 15 odsto Rusa, a izveštajima njegove Antikorupcijske komisije, koja se pozicionirala kao barometar korupcije u Rusiji jer donosi i razotkriva korupcijske afere političke elite, veruje gotovo 70 posto Rusa.
Njegovo biračko telo je jasno profilisano: urbano, mlado, obrazovano stanovništvo velikih gradova i srednji sloj koji se najviše našao na udaru antiputinovskih američko-evropskih sankcija.
Navaljni je trenutno u kućnom pritvoru sa nanogicom na nozi. On se u takvim okolnostima bori sa Putinovim pravosuđem (rusko tužilaštvo mu je stalno za petama), osmišljavajući način da se dokopa Kremlja, a u dokolici sluša svoju omiljenu "Rage Against the Machine" i uživa u starim sovjetskim filmovima.
Ni on nije bez mrlje
Osuđen je na zatvorsku kaznu zbog malverzacija u drvoprerađivačkoj industriji "Kirovles" gde je radio kao pravnik, ali je neposredno uoči izbora u Moskvi pušten. To je, kažu bolje upućeni, učinjeno na lični zahtev Vladimira Putina koji je uslišio molbe "svog" kandidata Sergeja Sobjanjina koji je želeo da potvrditi svoju izbornu pobedu na gradonačelničkim izborima u konkurenciji dostojnog protivnika. Navaljni je dobio više nego respektabilnih 27 odsto glasova.
Sada, Navaljnom i njegovom bratu Olegu preti višegodišnja kazna zbog malverzacija u vezi sa poslovanjem moskovske ispostave poznate francuske kompanije "Yves Rocher".
Upravo od ovog ishoda i zavisi politička sudbina Navaljnog: hoće li Putin još jednom da posegne za drastičnim rešenjem da se otarasi najozbiljnijeg protivnika izvan bastiona ruske političke moći, baš kao što je to učinio sa Mihailom Hodorkovskim.
Navaljni je tako pomalo apokaliptički zaključio da glavna prepreka promenama nije Putin, nego činjenica da "mnogi obični Rusi ne veruju da Rusija ima budućnost".