Pariz za srce prirastao

Pošto je u Parizu njegov ujak Ranisav Dinčić, koji je otišao još 1932. godine, imao firmu u kojoj je pravio sandale i cipele, Života je 1964. godine otišao kod njega. Hteo je da ostane dok ne zaradi za tišleraj na kući, a ostao je 46 godina. Iako je penzionisan 1990. godine, ostao je u Francuskoj do 2009. godine.

-Tamo je mnogo bolje. Da sam mogao da biram, nikada se ne bih vratio u Srbiju. Da sam ostao ovde, bili bi sirotinja. Pojavila se konfekcija i retko ko bi šio odelo, već bih samo krpio garderobu. Ne bih mogao ništa da zaradim - kaže Života, koji i dan-danas odlazi u Pariz.

Njegova supruga Ljubinka, koja je došla pet godina kasnije, ali se povremeno vraćala za Srbiju, kaže da su najviše radili za fabrikante.

-Šili smo mantile, bluzone i haljine za privatnike. Bolje su prolazili oni koji su radili u fabrikama. Mi nismo imali ni vikend, ni praznik. Morali smo uvek da ispoštujemo rok da bismo dobili novi posao - dodaje Ljubinka.

Života se seća da je jedan Jevrej tražio da mu sašiju 200 haljina za dva dana. Prethodno ga je pitao koliko ima mašina, a on mu je rekao četiri. Jevrej mu je dao posao, ali je došao da obiđe Životu.

- Kada je video da imam mašine, ali ne i radnike, bio je zaprepašćen. Posle je svima pričao da tražim posao, ali da nemam radnike. Ali, moraš da budeš snalažljiv da bi dobio posao -smejući se priča Života.