Petak 05.12.2014.
03:24
S. Sudar - Vesti

Slikar poklanja stan ako udomite i slike

Slikar Lazar Dimitrijević
 

Od tada, ovaj umetnik, koji je imao tridesetak samostalnih izložbi (uglavnom u inostranstvu) i koji je dobitnik brojnih priznanja za svoje stvaralaštvo, bukvalno nema mira. Uznemiren do ivice očaja zbog lavine događaja koji su usledili, 79-godišnji Lazar Dimitrijević nas dočekuje u svom stanu koji je bukvalno zatrpan slikama.


- Nisam naivan, ali ispostavilo se da sam to ispao zbog ovog oglasa. Dugo sam živeo u inostranstvu i prevideo sam situaciju koja je u Srbiji - s tugom i gorčinom kaže za "Vest" ugledni slikar, koji ne može da se odbrani od poziva dama raznih profila kojima je, kako se na kraju ispostavilo, najvažnije da naslede stan. Još više ga bole komentari koji se pojavljuju na portalima povodom ovog oglasa.


Lazar Dimitrijević iz tri braka, sa dve Šveđanke i Poljakinjom, ima četvoricu sinova - Sašu, Rikarda, Marka i Adama, i četvoricu unuka. Njima bi rado ostavio svoja umetnička dela, ali oni bi morali da plate 35 odsto porez švedskoj državi za taj poklon.

- To su ogromne pare i ne želim deci da poklonom još napravim problem. Pogrešio sam što sam slike preneo ovde i tako sebi napravio muku. Državi ne želim da ostavim jer znam kako su završili mnogi legati, kao i od mog profesora Gvozdenovića, zaboravljeni od očiju javnosti. Zato sam dao oglas i namerno sam napisao da ću sve ostaviti ženskoj osobi jer su žene odgovornije, tvrdoglave i uporne da sačuvaju ono što im je povereno. Moji sinovi se slažu sa ovom mojom odlukom.

Gipsano korito

Lazar Dimitrijević je rođen u Prilepu na Đurđic 1935. godine, mladost je proveo u Beogradu gde je završio Akademiju likovnih umetnosti u klasi čuvenog Nedeljka Gvozdenovića. Postdiplomske studije nastavio je na Kraljevskoj akademiji lepih umetnosti u Stokholmu. U tom gradu je stvarao i na Akademiji za umetnost i muziku narednih 36 godina, a onda se 1996. preselio u Englesku, u Eseks.

U Beograd se vratio pre tačno jednu deceniju, ali mesto ga ne drži. Sada se sprema da spakuje kofere i preseli se u Lisabon gde želi u miru da dočeka sudnji dan. Da bi to mogao da ostvari, potrebno je da se oslobodi svega što mu je u ovom trenutku suvišno. A to su njegove slike, od kojih su većina velikog formata. Tako se odlučio za oglas.


- Ljudi su dokoni, pišu sve i svašta, leče svoje frustracije pod lažnim imenima. Ni na kraj pameti mi nije bilo da će se sve ovako razvijati - kaže Lazar, koji je odrastao u svešteničkoj porodici.

Živeli su u Prilepu, a potom u Bitolju, kada ih je ratni vihor doveo u Beograd 1941. godine. Njegov otac Marko bio je obrazovan čovek, koji je pored Bogoslovskog, završio i Pravni fakultet, predavao je u gimnaziji, a posebno je bio poznat po svojim besedama. Penziju je dočekao u Hramu Svetog Save za koji je, kako kaže naš sagovornik, upravo njegov otac izdejstvovao da se ponovo zida.


- Moja porodica je preživela rat, ali posledice patnje, gladi, osetile su se kasnije. Ja sam dobio tuberkulozu kičme i pet i po godina sam ležao u gipsanom koritu u bolnici u Rovinju. Imao sam 15 godina i bio sam težak 38 kilograma kad su me smestili u bolnicu. Izašao sam ponovo među svet u 20. godini i imao sam 92 kilograma. Narednih godinu dana sam učio ponovo da hodam - priseća se Lazar, poznat pod nadimkom Segovija, zbog svoje virtuoznosti na gitari, koju je počeo da svira dok je bio zakovan za krevet.

Batine u podvožnjaku

Tada je živeo svoj poetski život u imaginarnom svetu, izolovan od realnosti.


- Nikada nisam napisao lepše ljubavne pesme nego dok sam iz gipsanog korita maštao o svemu što nisam znao da li ću ikada okusiti. Slao sam svoje stihove književniku Veljku Petroviću koji je pohvalio moj dar. To mi je davalo vetar u leđa. Posle smo se družili u Beogradu, a do njegove bolesti, svaki dan smo se nalazili tačno u podne i šetali od Narodnog muzeja, gde je Veljko bio direktor, do Kalemegdana.

Iako darovit za muziku i pisanu reč, odlučio je da se okuša u slikarstvu i iz prve je primljen na Akademiiju, a dani sa studija su ostale najdraže uspomene na Beograd, kao što su sećanja na druženja u Prešernovoj kleti sa Branom Petrovićem, Danilom Kišom, Brankom Miljkovićem, Liberom Markonijem... Seća se rado i perioda kada je nasledio Jovana Jovičića na tada jedinom kursu klasične gitare.


Rat u Jugoslaviji devedesetih godina, iako je bio daleko, teško mu je pao. Vodio je donkihotovsku borbu s ustaškom i albanskom emigracijom. Želja da starost provede u svojoj zemlji vratila ga je u Beograd.


- Nažalost, ovih 10 godina u Srbiji mi je teže palo nego onih pet u gipsanom koritu. Prvo sam se namučio sa stanom koji sam pre povratka kupio jer se ispostavilo da je ta nova zgrada u nekom sudskom procesu i to je trajalo naredne četiri godine. Iako sam najstariji član ULUS-a, nikada nisam od Beograda dobio atelje, pa radim u ovom stančiću gde sada i živim. To mi je nasledstvo od majke, a jedva sam ušao u taj stan jer je bio neuseljiv zbog stanara koji su od njega napravili šupu. Prošle godine na Badnje veče su me pretukla neka deca u podvožnjaku nadomak kuće i završio sam u bolnici. Samostalnu izložbu sam čekao dve godine jer ovde se sve završava samo ako znaš nekog. Zato hoću da odem u Lisabon, grad koji se kupa u suncu i u kojem se osećam komotno, da se odmorim od svega - kaže Lazar Dimitrijević, umetnik koji je izlagao u galerijama širom sveta, koji je napisao četiri zbirke proze i dva romana, dobitnik čitavog niza priznanja za likovnu umetnost i književnost.


Na kraju susreta, priznao nam je sa setnim osmehom da će mu nedostajati izolacija od ove naše grube stvarnost koja i te kako ume da isprovocira kreativnost kod umetnika.
 

Vladika i deca

- Za detinjstvo me vežu uspomene na vladiku Nikolaja Velimirovića, dok je bio na čelu Ohridske episkopije, a rukopoložio je mog oca za sveštenika. Bio je omiljen, posebno među decom. Nosio je kamilavku, a ne krunu, davao je pola svoje plate za dom u Bitolju gde su bila smeštena siromašna i napuštena deca, bio je oličenje duhovnosti. Kad bi on prolazio, buket dece je bio na njemu. Nikada neću zaboraviti kada sam kao i sva deca jurcao za leptirima da ih uhvatim, kad je naišao vladika Nikolaj. Pomilovao me je po glavi i pogledao duboko onim svojim sugestivnim očima i blago rekao: "Sinko, pusti leptira da živi." Nikada više nisam hvatao ni leptire ni bubice - priseća se Dimitrijević i dodaje da bi sadašnjim vladikama bolje bilo da se ugledaju na Nikolaja, istope te zlatne krune što nose i nahrane i obuku sirotinju.

 

Švedska kraljica

- Obećao sam sebi da ću da dovršim izložbu koju sam nazvao "Crnoglavci", po podrugljivom izrazu koji koriste za nas, kao i za sve narode koji imaju tamnu kosu i oči. Uradio sam sliku švedske kraljice koja je brineta i ima braon oči i to će biti centralna slika na izložbi - kaže ovaj umetnik, koji govori šest jezika, a o kojem je švedska televizija snimila dva dokumentarna filma "Arlekin na Hetorgetu" i "Moja slika Švedske".

 

Ručak na visokoj nozi

- Prve velike pare od prodaje svojih slika zaradio sam kada sam bio u poseti Dragošu Kalajiću u Rimu. Preporučio me je jednom Jevrejinu, koji je odmah kupio moja dva crteža i sliku i za to sam dobio za mene tada neverovatnih 600 dolara. Otišli smo u najbolji restoran i ručali na visokoj nozi - priseća se Lazar, koji je počasni član italijanske Akademije za umetnost, književnost i nauku.

2024 © - Vesti online