Otac joj poklonio bubreg!
Irena sada pokušava da nadoknadi ono što je propustila od kako je kao maturantkinja gimnazije saznala da su joj oba bubrega otkazala. Ranije je sanjala da dobije bubreg, a sada o tome da vidi Pariz uživo i ode kod tetke u Australiju.
- Na dijalizu sam otišla tačno 2.904 puta. Na aparatima sam provela ukupno 11.616 sati. Bila sam bolesna 20 godina, dva meseca i osam dana. Na kraju je moj otac odlučio da bude donor i na svu sreću bili smo podudarni. Transplantacija je obavljena 20. maja ove godine. Bubreg je odmah počeo da radi - kaže Irena.
Zoranu nagrada za humanostZoran Mitrović je ove godine od opštine dobio godišnju nagradu za humanost. Kaže da je njegova roditeljska dužnost bila da spase svoje dete. Zahvalnica je uručena kako bi ostalim ljudima bila upućena poruka da potpišu donorske kartice kojima bi potencijalno nekom mogli da spasu život. |
Njen otac Zoran Mitrović, zaposlen u opštinskoj upravi u Rači u komunalnoj inspekciji, kaže da je godinama gledao kako Irena pati i koliko joj je stvari i događaja u životu uskraćeno ubog bolesti. I ranije je ustanovljeno da može da joj bude donor, ali operacija je obavljena tek ove godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu u Centru za transplantaciju.
- Mi smo sada srećna porodica. Roditelji znaju kako je to kada vam je dete bolesno. Godinama, dok nije bilo ni govora o transplantaciji, jer je o njoj malo znalo u našoj zemlji, gledao sam je kako se muči. Razbolela se kada je maturirala u srednjoj školi. Propustila je mnogo toga u životu. Doktori su joj u maju kada smo otpušteni iz bolnice rekli da je sada njen život u njenim rukama - priča Zoran Mitrović.
On kaže da je njegov jedini strah bio da ga godine ili bolest ne stignu i da neće moći ćerki da podari bubreg.
- Gledao sam u bolnici oca od 70 godina kome su otkazali operaciju zbog njegovog zdravstvenog stanja. Nije mogao da pomogne svom sinu. Plakao je neutešno. Toga sam se i ja plašio - dodaje Zoran.
Irena je za dvadeset godina, koliko je njen život zavisio od aparata, pokušavala da ne klone duhom. Išla je na dijalizu u Kragujevac i po kiši, snegu, poledici. Porodica je najviše strahovala da brdo kod Rače ne bude zavejano i da ona neće moći da stigne do bolnice. Majka Ruža ne priča mnogo, ali s uzdahom kaže da je to bio najteži period u životu. Nijednu novu godinu, Božić ili slavu nisu na miru proslavili. Irena je sve ove godine imala samo jedan san - da dobije bubreg.
- Sada sanjam da vidim Pariz uživo. Nikada nisam mogla da odem kod tetke u Australiju, sada bih možda i mogla, ako mi doktori dozvole da letim avionom. Možda ću i upisati fakultet. Za sada se šetam, čitam, odmaram se, pomažem deci iz komšiluka da urade zadatke iz matematike. Život je potpuno drugačiji kada niste vezani za aparate, kaže na kraju Irena.