Stare zanatlije: Alal pare za oranžadu
Nekada se gazirano piće moglo kupiti samo kod sodadžije koji je vodu obogaćivao ugljen-dioksidom. Ukus takve vode je bio veoma sličan današnjim jako gaziranim kiselim vodama.
Poslednji sodadžija u Vranju je 85-godišnji Vojin Mašković, poznatiji kao Vojin Maško. Srednjeg rasta, naočit, sa negovanim brcima, krenuo bi biciklom sa cegerima punim sifona da ih raznese bifedžijama, svadbarima, svećarima, običnim mušterijama. Danas su mu ostala samo sećanja kako je to nekad bilo:
- Po povratku iz vojske, iz Zagreba, predložio sam ocu da uvedemo oranžadu, to je tada bio hit, a on će na moj predlog: "Šta će mi to, zar ne vidiš da jedva sodu prodajemo za 10 dinara!" Bio sam i oženjen, ali otac je hteo u sve da se umeša i bude na vrhu odlučivanja. Zato sam odlučio da se osamostalim - ističe Maško.
Uortačio se sa čovekom iz Vranjske Banje, koji je bio kalfa kod njih i koji je imao radnju u glavnoj ulici. Ortak iz Banje je radio sa njim tri godine, a onda odustao. Ponudio mu je 1961. godine da kupi radnju i mašinu, što je Maško i učinio.
- Polazila nas je komšika Cveta (prva je ušla u kuću), prva je napravila sefte i bila lake ruke. Stvarno smo procvetali - seća se Maško.
Dok nosi glavaO zaljubljenicima u ladan špricer mogao je danima da priča. Neko je voleo "dramče", to je čaša od 3 dl. Sipa se 1 dl vina i 2 dl sode. Pije se, kako kaže Maško, dok ti nosi glava. Drugi, koji su voleli domaće belo vino, gusto i jako, ostavljali su praznu čašu za dva prsta, a onda vino nagaze sodom da ga razbiju, a ne unište mu ukus. |
Posao je krenuo, radilo se danonoćno. Najveći problem bi bio kad bi nestao gas ili, kako su oni tada govorili, "kiselina", osnovna sirovina za pravljenje sode. Išlo se u Niš, Paraćin, a po potrebi, u glavno stovarište u Zemun. Tada bi na scenu stupala supruga Boginja.
- Otišla sam jednom u Zemun - priča Boginja - bila je velika nestašica gasa. Uđem, kad sekretarica doručkuje jabuku, i s vrata veli:
"Nema gasa!" Ja ti njoj odbrusim da se ne vraćam kući bez gasa. Na stovarištu puno ljudi, svi čekaju. "Ako vam nije jasno, eno vam direktor, pa se njemu obratite", opet će ona, i smeška se podrugljivo. Kad je tako, ja pravo kod direktora. "Dobar dan!" "Dobar dan!" "Došla sam iz Vranje po gas", a on će: "Šta će ti gas kad imate Vranjsku Banju?" "Kad se zagrejemo toplom vodom, direktore, da se ohladimo malo špricerima." On poče da se smeje, ma uguši se od smeha. "Idi", kaže, "Gas te čeka u Vranje." Izađem, prođem pored sekretarice, ona zinula, a ja polako: "Dobih gas!" "Kako?", čudi se. "Tako", kažem joj i namignem.
Vremena su bila idealna za sodu, krenulo se i sa klakerima (oranžadama). Ona se pravila od sode, šećera, sirupa, limuntusa i ekstrakta maline. Zatvarači su prvo bili klikeri, koji kad se pritisnu upadnu u flašu.
- Rashlađena oranžada kad dođe vrućina melem je za dušu. O kakvom se kvalitetu radilo, navešću za primer Arnaute, drvare, koji bi vezali konje pored radnje, naručili oranžadu, ispijali je naiskap, pa se mašili za džep i vikali: "Ooo... alal para, alal para!" - smeje se Maško.
Posao je cvetao negde do 1985. godine. Sa pojavom sokova, prvo iz Delišesa, a potom i kisele vode iz Hebe, soda voda i oranžade su bile potisnute.
Vojin Mašković sodu i oranžadu pravio je dok ga je zdravlje služilo, u kući, za porodicu i prijatelje. Dok je mogao nazdravljao je špricerom, pola vino, pola soda.