Celu noć u redu za gume

U Vranje je stigao sredinom 1954. godine iz planinskog sela Strešak u Poljanici, udaljenoj dvadesetak kilometara severozapadno od grada.

- Došao sam go i bos, ali mlad i zdrav da radim težačke sezonske poslove da bih pomogao familiju. Radio sam kod jednog imućnijeg Vranjanca, Petra Dončića, koji me je savetovao: "Slušaj, Stole, otvara se vulkanizerska radnja u Vranju. To je novina. Posao nije lak, radi se od jutra do sutra, ali imaćeš siguran komad hleba, moći ćeš da pomažeš svoje, a najbitnije da izučiš zanat i jednog dana postaneš svoj čovek. Izdržaćeš, ima te skoro dva metra, snagu poseduješ za trojicu, stisni zube sve dok treba, počećeš praznih ruku, a steći ćeš punu kapu". Nisam dugo razmišljao, poslušao sam ga i po njegovoj preporuci počeo da radim u prvoj vulkanizerskoj radnji u Vranju Sloboda koja se otvorila 1956. godine - priča Jović.

Vulkanizersku radnju Sloboda otvorio je Srboljub Mladenović, majstor iz Beograda.
- Srba je radio u preduzeću Avala guma i bio poznat majstor. Dobio je otkaz u firmi jer se u to vreme solidarisao sa stavovima Milovana Đilasa koji je proglašen disidentom. Pogledao je u novinama konkurs da neki majstor iz Leskovca prodaje mašine za nalivanje i vulkaniziranje guma, javio mu se i dogovorili se da zajedno otvore radnju u Vranju jer bi to bila prva u gradu i pokrivala tržište od Leskovca do Kumanova - priča Jović kako su vulkanizeri stigli na jug Srbije.

U radnju je Stojan dolazio sa prvim petlovima, raspaljivao vatru da bi se zagrejala mašina na paru, i da bi se podigao pritisak.

- Sve se radilo ručno. Trebala je velika snaga, ruke kao klešta jake. Guma se skidala, trljala, tanjila do granice izdržljivosti. Navlačila se ručno na dornove stegače, pa se lepila druga. Pre toga se grejala i pazilo se da se ne raspadne. Potom su se u kalupima za nalivanje mulnama pravile šare - ističe Jović.

Punih deset godina Stole je radio kod majstor Srbe i izučio zanat. Postao je majstor i otvorio svoju vulkanizersku radnju Pobeda u glavnoj ulici preko puta Monopola.

- Majstor Srba se vratio za Beograd, zaposlio se u Avala filmu i tu radio do penzije. Sve tajne zanata sam izučio i otvorio radnju. Tada su počeli po Vranju i okolnim mestima da se kupuju fiće, fijati, naravno bilo je kamiona i posao je cvetao. U Leskovcu se zatvorila radnja i moja je bila jedina od Niša do Skoplja. Pred radnjom se čekalo u redu, ljudi su spavali u pomoćnoj prostoriji kako bi ujutru zauzeli svoje mesto. Godine 1963. izgradio se autoput Bratstvo-jedinstvo koji je prolazio pored Vranja i tek tada je posla bilo na pretek - priča Jović.

Život bez lekova Stojan kaže da je srećan čovek, rad ga je održao i održava u životu. Ne može da sedi i zeva u TV. - Nikad nisam bio bolestan, nisam nijedan lek popio. Sa gumama radim u suterenu zbog starih mušterija, za svoju dušu - kaže Jović.