Otadžbina je iznad partije

- Za Srbe je ovo ne samo težak, nego i uzvišeni istorijski trenutak kada treba da poništimo neke poroke zbog kojih pesnici rekoše: "Najcrnji vrag je Srbin sebi sam" ili "Srbin je Srbinu Juda". Treba da prihvatimo švajcarsko načelo: "Gde jedinstvo vlada - tu stanuje bog." A zašto bismo išli tako daleko kad i naš narod kaže, a Vuk beleži: "Gde je sloga - tu je božji blagoslov."
 

Naš narod se plaši da su Kosovo i Metohija zauvek izgubljeni?
 

- Gubitak je toliko velik da se ne smemo pomiriti s njim. Kao profesor sam odlazio na Kosovo. Verovali smo da ćemo tamo stvoriti srpski univerzitet, a stvorili smo albanski. Udešavao sam da na ispite idem oko Vidovdana, kako bih prisustvovao parastosu kosovskim junacima. Dođem sa saradnicima u Gračanicu, u crkvi nikog na Vidovdan sem starog sveštenika koji jedva služi i za pevnicom dve monahinje. Niko iz Gračanice nije došao na parastos kosovskim junacima. Jako smo nisko pali. Tada je u Prištini bilo pola Srba, pola Šiptara. Ono što je veliki problem Šiptara danas je to da je propao njihov vrlo zavidni patrijarhalni moral.
 

Kako komentarišete priče o otcepljenju Vojvodine?
 

- Još je patrijarh Arsenije III Čarnojević zahtevao autonomiju bar za "malu Vlašku". Želja mu nije ispunjena. Autonomija Vojvodine imala je jakog smisla u tuđoj carevini, gde je bila štit i odbrana od germanizacije i mađarizacije, od unijaćenja i katoličenja. Autonomija nema to opravdanje u srpskoj državi. Vojvođanski Srbi i njihovi patrijarsi i pesnici, a naročito tribun, Svetozar Miletić, sanjali su da dođe do ujedinjenja panonskih Srba i onih južno od Save i Dunava. Srpski narodni pokret, na čijem sam čelu, ističe princip: otadžbinsko je iznad partijskog. Sad se govori o decentralizaciji i regionalizaciji, a to su opake zamisli. Nama je nasušno potrebno jedinstvo, duhovno i moralno, ako je državno sada nemoguće.
 

Da li smo nešto naučili od učiteljice života istorije?
 

- Prvo moramo shvatiti da su najugroženiji, na iščeznuće osuđeni ne mali narodi, nego i mali i veliki ako su zaboravni, a Srbi su prilično zaboravni. Ovo nije trenutak za zaboravnost. Sada smo rasejani u 120 država na svim kontinentima. Nestajemo, topimo se... A i bela kuga nas tamani. Recimo, Jevreji nikad nisu zaboravili ko su i šta su. Nacisti su uništili šest miliona Jevreja. Oni su i dalje sanjali povratak u otadžbinu predaka. San, činilo se, nemoguć, ali se ispunio. Oni danas imaju državu. I dalje ih ima u rasejanju. Vrlo su uticajni. Nemačka i Japan su u oba svetska rata doživeli stravične poraze. Razoreni i pretvoreni u ruševine i zgarišta, ali nisu bili poraženi duhovno. Uspravili su se, potražili lek u radu, u stvaranju. Japan i Nemačka su opet među najmoćnijim državama sveta. Dirljivo je razumevanje Japana za Srbiju. Niti smo im rod, nit pomoz' bog, a Japanci nas pomažu. Svaki čas nas iznenade nekim darom, autobusima, medicinskim aparatima...
 

Kažu da tajkuni kroje srpsku politiku?
 

- Oni su deo velike ljudske komedije, a ne samo tragedije. I oni treba da spasavaju dušu, ako nisu potpuno bezdušni. Treba da se povedu za uzvišenim primerima. U nas postoji velika tradicija zadužbinarstva. Gde su novi, savremeni zadužbinari? Nekad smo imali plemenite bogataše, kapetan Mišu Anastasijevića, Iliju Milosavljevića Kolarca i mnoge druge. To su spasonosni uzori... To je onaj put na koji nas je poveo sveti Sava, ali mi smo ga izneverili. Sad smo pred tom strmom uzbrdicom. Moramo se preobraziti, jer su dani zla. Ako to shvatimo, naći ćemo spasenje.
 

Kad gospođe služe klošare - Živeo sam u Parizu, blizu crkve Svetog Trojstva. Tu je Pigal, klošari, beskućnici... Svakog dana je crkva davala ručak za 300 tih nesrećnika i nesrećnica, a služile su ih najveće gospođe koje kod kuće ne peru sudove, ali tu služe te vašljive klošare i razvratne žene. Na Pigalu je postojala "Sveštenička kafana" u kojoj posrnule žene mogu da popiju topao čaj, a tu je sveštenik da je ispovedi, da je opomene.

Važi li to i za dijasporu?
 

- I te kako. Naši obrazovani i obogaćeni ljudi u rasejanju treba da slede primer Pupina i Tesle i da se zlatnim slovima upisuju u istoriju zagraničnoga srpstva.
 

Ko su trenutno u Srbiji pravi političari, a ko politikanti?
 

- Nikom nisam sudija i trudim se da svakom budem prijatelj. Ministri treba da su sluge naroda, što i jeste prvobitno značenje reči ministar. Pravih državnika danas nema, nažalost, ni pravih domaćina. Zato nam je država u žalosnom stanju. Potreban je temeljan preporod, veliki rat protiv kvara, nemirenje s porocima. Gde su ti pokretači preporoda, ti borci za dobro? Mnogo je sujete, gordosti, sebičnosti...
 

Šta vlast nije učinila, a mogla je da uradi?
 

- Da glasno i jasno kaže da Srbi nisu počinili osnovni i najveći zločin, zločin protiv mira. Drugim rečima, Srbi nisu izazvali rat - rat im je nametnut.
 

Jedan ste od potpisnika peticije protiv ulaska u NATO?
 

- Nama nije mesto u toj organizaciji koja se ogrešila o nas. Protiv male Srbije vođen je zločinački rat, koji nas je nemalo unazadio. Bačeni smo unazad, unazad bar dva stoleća... NATO je usmeren, pre svega, protiv Rusije. Nama nije mesto u njemu. Kao sledbenik i učenik evropskih humanista negovao sam slobodu duha i ljubomorno držao do moralne autonomije. Tražim sklad, ravnotežu, uzajamno razumevanje i dobru volju.
 

Kako ocenjujete Deklaraciju o Srebrenici?
 

- Imamo iskustvo sa Markalama i Račkom. Mnogo šta je tu bilo mutno, zlonamerno, montirano, lažno, izmišljeno. Srebrenica nije jedino mesto tragedije. Treba se suočiti sa teškim istinama, sa zločinima koji su prethodili Srebrenici i koji nisu manje svirepi. Ali, ko sam ja da o tome sudim? Dužan sam, i svi smo dužni, da skrušeno žalimo sve žrtve bezumnoga rata. Srbi su u rat nesrećno uvučeni, pa su postali i najveći gubitnici, premda nisu i najteži krivci.
 

Kada će Srbiji i Srbima konačno da svane?
 

- Kad svako od nas počne da savesno vrši svoju dužnost, ne okrivljujući jedni druge. Kad svako ispuni svoj dug prema otadžbini, kad srpska posla ne budu najgora posla, nego najbolja moguća posla. Pođimo od sebe da bismo stekli pravo da budemo zahtevni prema drugima.
 

Član Evropske akademije nauka Dragoljub Dragan Nedeljković rođen je 2. avgusta, na Svetog Iliju, 1925. u mačvanskom mestu Ravanj od oca Rastka, trgovca, i majke Jelene.   Posle gimnazije u Rumi, studirao je u Beogradu i na Sorboni istočno-zapadne jezike, postdiplomske studije završio na Sorboni, dva doktorata (na Univerzitetu u Strazburu i Univerzitetu u Bordou), stigao je i do titule "najumniji živi Srbin".   Osim Beogradskog, bio je profesor i niza univerziteta u Francuskoj gde je predavao uporednu literaturu, kao i srpsku i rusku književnost, civilizaciju i jezik. Osnovao je jugoslavističku katedru u Strazburu i podigao na viši stepen srpske i ruske studije u Nansiju. Držao je katedru srpskohrvatskog jezika, jugoslovenske književnosti i civilizacije na Sorboni.   Redovni je član Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti sa sedištem u Parizu. Savetnik je u izvršnom telu Evropskog društva kulture u Veneciji i predsednik Srpskog centra Evropskog društva kulture.   Autor je više od 400 stručnih, naučnih i književnih ogleda na srpskom jeziku i drugim evropskim jezicima, a najpoznatiji su "Romen Rolan i Štefan Cvajg", "Univerzalne poruke ruske književnosti", "Dom bez krova", "Dijaspora i otadžbina"...   Veoma je angažovan oko sudbine srpskog naroda u rasejanju. Pre devet godina osnovao je Srpski narodni pokret "Svetozar Miletić".   Ima sina Vojina, kćerku Vladanku i dve unuke.