Bosanski katolici radili za vožda

Ruski kapetan Novokršteni saopštio je jednom povereniku da se u Bosni na tome uveliko radi. Karađorđe je već obećao katoličkom Srbinu Ivanu Kosančiću - Samardžiću, rodom iz Jajca, da će ga postaviti za zapovednika cele Bosanske Krajine ako podigne i svojeverce na oružje.

Maršal Ogist Marmon, zastupnik Napoleona u Dalmaciji, i guverner Dandolo obećali su im oružje i municiju. Posrednik između Srbije i bosanskih pravoslavaca bio je trgovac Selaković, čijeg su sina ubili Turci, dok je vezu sa Crnom Gorom održavao sarajavski trgovac Budimlić.

U martu 1809. činilo se da je sve spremno za ustanak i sa te strane Drine. Petar Škuljević, trgovac iz Hercegovine, uspeo je da privoli više od dvadeset mesnih srpskih vođa da povedu narod.

Buna se pripremala u selu Mašići, a poznata je prema čoveku koji ju je pripremao, Jovanu Jančiću Sarajliji. Jančić je imao pomoć mitropolita dabro-bosanskog Benedikta Kraljevića, ali je morao da se obrati i Austrijancima i Francuzima.

Budući da mu velike sile nisu dale podršku, dok se još premišljao da li da diže seljake na oružje, oni su se digli sami. Turci su naslutili da se nešto sprema i uspeli su da uđu u špijunske kanale ustanika.

O tome je francuski konzul David izvestio svoju vladu: "Uhvaćeno je jedno pismo vladike Crne Gore srpskim i ruskim starešinama, u kojem se kaže da se može računati na sve bosanske Srbe, jer ih on poznaje kao odane, i spremne da se pokrenu kada budu videli zgodnu priliku. Otuda je paša obratio pažnju na njih i nema nimalo poverenja u narod. On će narediti da se više njihovih strešina preseli iz Sarajeva u Travnik, da bi ih imao pred očima".

Tri dana od početka bune Jančić je uhvaćen i pogubljen. Ipak, raja je još neko vreme pružala otpor, a najviše na Kozari. Turske kaznene ekspedicije su potom sravnile čitava sela sa zemljom.