"Srbija dala ljubav, a Nemačka posao"
Njeni roditelji su se razveli i majka Radica je trbuhom za kruhom otišla u Frankfurt. Pošto je već pohađala školu ostala je kod oca u Bošnjaku do završetka osmog razreda. Tada je majka odvela u Frankfurt.
- Kada sam opet došla u zavičaj imala sam 20-ak godina i srela prvu ljubav, Srđana, i emocije su se razbuktale, zrelo i kako treba. Srđan i ja nismo zagovornici ljubavi na daljinu, pa smo se ubrzo venčali i dobili ćerku Tamaru, koja danas ima 21 godinu i 16-godišnjeg sina Aleksandra - priča za "Vesti" Liolena, koju svi zovu Lela, dok iskreno i predano evocira svoju prošlost, čudeći se kako su brzo prošle 23 godine bračnog života, ali i skoro tri decenije kako živi u Frankfurtu.
Zaljubljen u zavičaj"Naš Aleksandar je rođen u Frankfurtu, ali kako smo u kući govorili srpski u vrtiću je s indignacijom odbijao da govori nemački. Tako je bilo do njegove treće godine, kada smo se Srđan i ja dogovorili da ćemo zbog sina i u kući govoriti samo nemački. Da ga ne zbunjujemo. Zato Aleksandar danas teže govori srpski jezik, ali iz godine u godinu je sve bolji. Zato što se svaki put zaljubi u Srbiju i nauči po stotinak novih reči" smeje se Liolena. |
Priča da zajednički život u Nemačkoj prolazi bez trzavica. Vole se i razumeju i dele sve nedoumice i tegobe. Ipak, kaže da ih malo guši gorčina neprihvatanja koja prati sve dijasporce.
- Mi smo stranci u državama gde živimo, ali i u rodnom kraju se osećamo pomalo kao stranci. Svi nam kažu:"Evo, stigle Švabe..." Imam osećaj da smo se na pola puta zaglavili, ali opet bolje i tako nego da smo ostali u Srbiji i da se patimo - priča Liolena.
Ona kaže da se ipak ne kaje što su žitelji Frankfurta, jer se ipak tamo osećaju kao svoj na svome, a njihovi prijatelji su uglavnom Nemci.
Iskreno priča da im je Nemačka postala drugom domovinom i dala što matica nije mogla - mogućnost da rade i dobro zarade, tako da ih ne muči neizvesna budućnosti sa čime se susreću njihovi rođaci i prijatelji iz Srbije.
Klausa prekrstili u Kalauza- Naš prijatelj Klaus bio je četiri pet puta u Srbiji, pa je čak podosta naučio naš jezik. On se zaljubio u naš rodni kraj, narod i običaje. Iz šale su ga meštani Bošnjaka, prozvali Kalauz, a kada smo mu objasnili šta to znači smejao se nekoliko dana, pa se sada sam predstavlja kao gospodin Kalauz - kaže Liolena. |
Otkriva da je samo zahvaljujući tome mogla da popusti pred sitnim ženskim "bolestima", pa uživa u kupovini novih krpica, obuće i kućnih potrepština. Ništa manje ne uživa ni u kulinarskim čarolijama, što je obično hvata u rodnom zavičaju, kada im u goste dođu prijatelji Nemci.
- Ni sama ne znam zašto se više družimo sa Nemcima. Valjda smo se savršeno uklopili u njihovu preciznost, a oni se zaljubili u našu opuštenost i neizveštačeni humor - zadovoljna je Liolena dok trči iza kuće da pogleda kako napreduje pečenje praseta na ražnju, što je na trenutak poverila svekru i svekrvi.