Srbija gubi pare bez ambasadora

Najgori je slučaj sa dalekoistočnom prijateljskom silom Kinom, jer još od opoziva ambasadora Miomira Udovičkog krajem 2012. Beograd nema najvišeg predstavnika u Pekingu. Mesto u Vašingtonu, upražnjeno je od povlačenja Vladimira Petrovića krajem novembra prošle godine. Mada je ustaljena praksa diplomatske službe da se na odluku o novom ambasadoru u SAD čeka najviše dva meseca, ovaj posao nije završen ni posle skoro devet meseci. Berlin čeka na srpskog ambasadora više od godinu dana kada je vraćen kući profesor Ivo Visković.

Posledice su i političke i ekonomske, ukazuje dugogodišnji ambasador u penziji Dušan Simeonović i ističe da je odsustvo ambasadora u nekoliko zemalja velika sramota za zvanični Beograd, kao i da država "gubi i na političkom i na ekonomskom planu".

- Ovim pokazujemo da ne dajemo važnost odnosima sa zemljom u kojoj duže vreme nemamo ambasadora, ili da smo nesposobni da pronađemo odgovarajući kadar koji će održavati dobre bilateralne odnose - ukazuje Simeonović za "Vesti".

Nebojša Rodić Tomini prijatelji Novi ambasador u Vašingtonu bi, kako se spekuliše, trebalo bi da bude Đerđ Matković, savetnik za spoljnu politiku premijera Vučića koji je službovao u SAD i Kanadi, a neki mediji su ga okarakterisali kao čoveka koji radi na "ulasku Srbije u NATO". "Vesti" su nedavno objavile da će bivši ambasador u Vatikanu i Turskoj Darko Tanasković biti pri Unesku, kao i da u diplomatiju ide nekoliko bliskih saradnika i ličnih prijatelja šefa države Tomislava Nikolića. Bivši ministar odbrane Nebojša Rodić ide u Azerbejdžan, savetnik predsednika Oliver Antić u Portugaliju, a bivši ministar rudarstva Milan Bačević u Kinu.

On ističe da je diplomatija pre svega u interesu ekonomskih odnosa.
- Ako naš ambasador ne otvara vrata u inostranstvu, osakaćeni smo, naročito kada je reč o zemljama u razvoju, gde je nemoguće bez državnog prisustva, predstavljenog najvišim diplomatom, održavati ekonomske odnose i ugovarati izvozne i druge poslove - kaže ovaj diplomata koji je u dva mandata službovao u Libiji.

Velika boljka srpske diplomatije, prema rečima naših sagovornika, je postavljanje kadrova po partijskoj liniji. Dušan Simeonović smatra da je Srbija posle 14 godina od promene vlasti Slobodana Miloševića imala tri i po mandata da pripremi ambasadora za odlazak u najznačajnije svetske centre, ali je umesto toga diplomatija postala sinekura za islužene partijske kadrove. Milan Nikolić kaže da se sprovodi uhlebljenje zaslužnih partijskih kadrova u diplomatiju, umesto da se postave ljudi od značaja za srpsku državu i društvo. Smatra da je to posledica nerazumevanja spoljne politike onih koji su na vlasti.