Nedelja 17.08.2014.
01:00
Vesti

Gospodsko mesto kod Kolarca

Kolarčeva zadužbina

Imanjem je upravljao Odbor Kolarčeve zadužbine koji je preko puta Narodnog pozorišta želeo da podigne Narodni univerzitet koji bi se izdržavao od zadužbinskih prihoda. Kako svedoči hroničar beogradskog javnog života Branislav Nušić, kafana Kolarac jedna je od starijih građanskih kafana i ponela je svoje ime po sopstveniku zgrade, zaveštaču.

"Odmah po podizanju zgrade otvorena je tu kafana sa baštom, i građanstvo, a naročito porodice, koje su dotle posećivale Germanovu baštu, sve su se preselile kod Kolarca. Oduvek je ta kafana važila kao vrlo solidna, gde su naročito nedeljom, na podne posle službe božje, a uveče posle šetnje na Kalemegdanu, navraćali otac, majka i sva deca da popiju po čašu piva i slušaju muziku."

U prvo doba i kafana i bašta bile male. Kafana je imala nekoliko soba i jedno malo prostranije odeljenje.

"Po tim raznim sobama kao i leti u bašti bila je polovina stolova zauzeta za stalne goste zvane štamtiši, jer kod Kolarca, kao ni u jednoj beogradskoj kafani, bio je najveći broj tih stalnih, tih 'večitih' gostiju. Za jednim od takvih stolova, u najcvetnije doba ove kafane, kada ju je držao Nikola Praporčetović (od sedamdesetih godina 19. veka), bilo je uvek

Prvo "halo"

U Kolarčevoj zadužbini je počeo da radi javni telefonski saobraćaj, kada je 1898. godine postavljena prva induktorska telefonska centrala od 50 brojeva. U Domu zgrade iza Kolarčeve pivnice, gde je kasnije otvorena centralna pošta i direkcija Beogradske pošte, bilo je dugo vremena austrijsko poslanstvo koje je zauzimalo sve prostorije na gornjem spratu a na donjem spratu, gde su kasnije postavljeni poštanski šalteri, bila je katolička kapela, koja je potom preseljena na Vračar.

okupljeno ovo društvo: Miloš Petrović, stari gospodin, Dragomir Brzak, Panta Jovanović, blagajnik, Nikola Šilić, telegrafista, Uroš Romanović, načelnik, Panta Besarić, telegrafista, Čekić, kasacioni sudija, Nikola Ninić, sudija, Manojlo Đorđević Prizrenac i Miloš Popović, novinar. Oni su sedeli redovno u manjem salonu za jednim dugačkim stolom na kome je stajao, u piksli od palidrvaca, karton na kome je pisalo:

'Gospodsko mesto'. Bio je u drugoj sali još jedan sto 'večitih' gostiju, oko kojega su se skupljale zanatlije kojima je predsedavao Jovan Sremac, limar, brat Stevana Sremca. Jovan Sremac, poznat ne samo kao čestit čovek, dobar drug i gost izdašne ruke, važio je još i kao neobično vešt da spravi meze i salatu, te su se njegovome stolu, bar dok se ne slisti meze, rado pridruživali i oni koji po profesiji nisu bili zanatlije", zabeležio je Branislav Nušić.

2019 © - Vesti online