Sačuvali Tešnjar od knjaza Miloša

Ipak, neki su tvrdili da je reč došla od tesne ulice, što Tešnjar i jeste. Uzan i krivudav, sabijen pod brdom, nastao je u naporima da se poslovi i imovina Valjevaca zaštite od plavne Kolubare.

Danas se prolazniku ovog dela grada može učiniti da se vratio u prohujale vekove.

Tešnjarom kao da još odjekuje bat kujundžijskog čekića, bruj grnčarskog vitla, graja trgovačkih kalfi i tihi razgovor terzija i abadžija, uzvici putnika i njiska karavanskih konja.

Prodavci sa dušom Dušu su Tešnjaru u 19. veku davali ulični prodavci. Već u zoru, nailazili bi prodavci salepa, vrućeg, slatkog pića od gomoljike. Bili su to Makedonci, koji su kasnije prodavali alvu, bozu i kiselo mleko. Potom bi pekari nudili zemičke i kifle, a popodne bi "cukerpekari" na poslužavniku iznosili kolače. Na ulicu su predveče izlazile ćevabdžije, a kad padne noć, glavna čaršija bi oživela u šetalište, gde su se momci i devojke upoznavali, a stariji divanili pred kućama.

Pošto je početkom 19. veka Valjevo osvanulo bez turskih gospodara, umalo da ostane i bez stare čaršije. Politika kneza Miloša Obrenovića vodila je Srbiju u Evropu, a tu su se podrazumevali savremeni gradovi, sa ulicama i kućama pod konac. Miloševi inženjeri su zaključili da Valjevo ne može da se razvija od orijentalne ulice, i da je za sve više pridošlica, domaćih i stranaca, potrebno prostranstvo koje nudi suprotna, leva obala Kolubare.
 

Mudri knjaz je znao da nagle promene Srbi teško podnose. Zato je naredio da se na novom mestu najpre podigne crkva, kako bi se oko nje novo naselje raširilo samo od sebe, a Tešnjar polako ugasio.

Putopisci su svedočili da je novo Valjevo zaista postalo jedna od najlepših palanki u Srbiji. Međutim, mnogi Valjevci su svom gospodaru javljali da su "pali u veliko očajanije" jer zbog svoje siromaštine "nisu u mogućnosti da ove stare kuće pokvare, a kamoli druge načine".

Tešnjar je tako ne samo preživeo, nego se i razvio. Ulicom su zaređale radnjice, a stanovi pozadi, u dvorištima. Izloga još nije bilo, već se roba iznosila na sanduke i vešala po fasadama. Pred radnjama su šegrti robu čuvali i dozivali mušterije.

Već krajem 19. veka, u Tešnjaru su se pojavili moćni trgovci koji su imetak zaradili prodajući "na veliko" šljivu, kukuruz, pečurke Beču i Pešti. Podizali su spratna zdanja po ugledu na evropske, koje su do danas zapamćene kao kuće poznatih trgovačkih porodica Popovića, Koraća i tada najvećih izvoznika Jovanovića, koje su varošani zvali Aćevci.