Junica za dobru žetvu

Tako je bilo nekad tako je i danas Žitelji vranjskog sela Dubnica svake godine obeleže seosku slavu Petrovdan u manastiru Sveti Petar i Pavle. Kum slave ove godine je bio Dejan Minić iz poznate seoske familije Čaušovi.

Sekirama na freske Po sačuvanim sećanjima, u vreme Turaka grupa Arnauta sekirama je uništili freske manastira i oskrnavila ga. Očigledno je da je hram, u kome su u srednjem veku živeli kaluđeri, rušen, pa je građevina obnavljana i dograđivan manastirki konak, koji je vremenom sasvim zapušten.

U subotu rano ujutru kolona od 400 ljudi, što terenskim vozilima, što peške, krenula je put manastira kako bi stigli na liturgiju, učestvovali u litijama, a potom kao njihovi preci obeležili slavu. Išlo se pored manastirskog potoka ili seoskim putem, razlokanim od obilnih skorašnjih kiša.

- Eh, koja šteta, ode nam general Milosav Simović u Niš. Dok je bio na službi u Vranju, svake godine pred Petrovdan vojska bi popravila put, dovela ga u dobro stanje pa je moglo da se vozi i običnim autom - uzdišu meštani Dubnice dok grabe peške pored potoka.

Nakon liturgije kum slave je presekao kolač, prošle su litije oko manastira, a onda se zaselo u hladovinu stoletnih stabala.

Poklon kneza Lazara Dubnica je najveće selo u Vranjskoj kotlini. Po usmenoj tradiciji, ime je dobila po dubovima, hrastovima. U turskim popisnim knjigama poznata je kao Domnica. Prvi pisani podaci potiču iz doba kneza Lazara. U svojoj povelji iz 1381. godine, knez Lazar Dubnicu poklanja manastiru Ravanici.

- Preci su nam ostavili u amanet da na ovaj sveti dan zakoljemo junicu i da se spremi jelo za sve prisutne. Evo, tri kazana su u funkciji, sprema se prvoklasan gulaš. To je od para koje se ostavljaju u manastiru na posebnoj ikoni i potroše se za ovaj sveti dan. Tutori hrama brinu tokom cele godine o tom novcu - kaže nam jedan od žitelja Dubnice.

Inače, junica je od crkvenih para koje ostavljaju vernici na ikoni, a ostalo se donosi od kuće, piće, meze.

- Svaki zaselak ima svoj sto i tako se raspoređujemo - ističe sagovornik.

Jelo se, pilo, a na kraju i zaigralo uz pratnju orkestra iz sela Pavlovac kod Vranja.
- Nekada, prićali su nam naši stari, nije se dozvoljavala muzika u porti manastira da se ne bi remetio manastirski mir. Nakon službe i ručka meštani i gosti su se upućivali prema Dubnici i mesto zvano Živkovsko bresje. Tu bi posedali, sačekivali su ih dudukčije (svirci na duducima) i nastala bi pesma i igranka do kasno u noć.

Zemlja bi podrhtavala od kola, od razuzdanih igara momka i devojaka. Tad je u manastiru bilo monaha, danas nema, pa neki manastir nazivaju crkvom. Moderno je vreme, pa muzika svira u porti manastira. Ipak, sve je dostojanstveno - priča Dubničanin.

Šumska staza Manastir Sveti Petar i Pavle je i jedan od najstarijih crkvenih i kulturnih objekata južnog dela centralne Srbije. Danas je nebriga očigledna, putevi su zarasli, do manastira se moglo jedino teško prohodnom šumskom stazom, a potrepštine za manastir dostavljane su najprimitivnijim prevoznim sredstvom - vlakom. Crkveno imanje, obraslo šumom, smanjeno je na deset hektara. Pored hrama, konak je odavno zapušten, kaluđera nema.

Petrovdan je za selo i okolinu bio uvek veoma važan, jer je sutradan otpočinjala žetva.

- Nije se žnjelo pre Petrovdana, već sutradan, seljani stariji i mlađi, sa srpovima u rukama, krenuli bi put polja i ručno žnjeli. Išlo se sa pesmom, a posao je bio težak i naporan. Žito je značilo hleb, a hleb opstanak - priča Dubničanin kako je bilo nekada.

Pokušao je parohijanski pop da ubedi žitelje Dubnice da promene običaj i umesto junice donesu desetak kila mesa za gulaš, ali je naišao na žestok otpor najstarijih Dubničana.

- To je ostalo od pamtiveka da se zakolje životinjka i to ženska i da svako ko dođe dobije porciju čorbe ili gulaša. Popa su prekinuli usred priče najstariji meštani i rečeno mu je da gleda svoja posla. On dobija 30 evra za svoju službu na slavi i to je sve. Tu je radi naroda, a ne obrnuto, a narod ne može da bira - ispričao je naš sagovornik.

Narod dubničkog kraja redovno je odlazio u manastir Sveti Petar i Pavle, i u vreme Turaka i u vreme socijalizma. I danas narod tamo ide, otvara crkvu i moli se Bogu, a samo određenih dana dolazi sveštenik i drži crkvenu službu.

U turskom popisu Prema postojećim podacima, ne zna se tačno kada je manastir podignut. Sudeći po natpisu iznad oltarskog prozora, ranija crkva je živopisana 1576/77. godine. Po predanju, veruje se da je manastir stariji čak i od manastira Sveti Prohor Pčinjski. Manastir Sveti Petar i Pavle dugo je bio zapušten i u ruševinama. U turskom popisu iz 1519, u prihode sela Lagatorca uračunat je i prihod od manastirišta. U turskom popisu iz 1570, kod sela Zaplužana u blizini Dubnice, ponovo je registrovan manastir Sv. Petar i Pavle, koji je pripadao kolektivnom timaru hrišćana spahija Marka, Mihajla, Peje, sina Jovana, Nikole i Đura, sinova Rajka, sa obavezom da, na ime ušura od žita i ostalog prihoda, daju godišnje 30 akči. Kao što se tačno ne zna kada je manastir podignut, ne zna se pouzdano ni kako je izgledao.