Ništa bez naših humanih zemljaka

Obradovani poklonima: Tamara sa ocem Svetomirom Stamenkovićem   

Sunce je od ranih jutarnjih časova upeklo, dok smo se spuštali prema mahali u Korbevcu, koja je u blizini Morave gde žive Stamenkovići. U malenoj, sveže okrečenoj kući, željno nas očekuju, jer smo im najavili posetu. Ušavši u njihov skromni dom, zatekli smo atmosferu u kojoj caruje ljubav, a malu Tamaru dvoje invalida čuva kao kap vode na dlanu. Uručivši im prilog dobročinitelja iz daleke Australije, kao i poklon paket, silno su se obradovali. Kako kažu, imaće dovoljno da pokupuju osnovne potrepštine za kuću, ali i za Tamaru, koja bi sa društvom iz sela odlazila vikendom na bazen u Vranje.

Tamara Stamenković

- Veliko i od srca hvala našim dobročiniteljima iz belog sveta, a posebno donatoru iz Australije, koji nas ne zaboravlja. Ko god da je, on je naš anđeo čuvar. Neka ga sreća i blagoslov od Gospoda prate na svakom koraku. Hvala i svim drugim ljudima dobre volje, koji su nas do sada pomagali u bilo čemu. Zahvaljujući njima, muke koje svakodnevno podnosimo, lakše su. Posebno zbog Tamare. Ona je jedini naš smisao i volja za životom - kaže otac Svetomir.

Sa ponosom ističe da je Tamara položila drugi razred Elektrotehničke škole u Vranju sa vrlo dobrim uspehom, što je za njih najvažnije. Voli da ide u školu, ima mnogo drugarica i tamo se lepo oseća.

- Kada dođe kući iz škole, Tamara prvo uzme knjige i sveske u ruke, pa ubrzo završi sa učenjem. Sama se snalazi. Nema ko da joj pokaže kad joj nešto nije jasno. Uveče prošeta sa drugaricama po selu, a onda dođe kući, pa se opušta uz televizijski program. Ako da Bog, školovali bismo je i dalje. Naš i njen cilj je da završi u Vranju i Višu školu strukovnih studija, o kojoj ona još sada sanja i pravi planove kako da je upiše i završi - ističe Svetomir, kome je jedna noga kraća 16 centimetara od druge, dok na desno oko skoro da ne vidi.

Pomoć stigla i na KiM  Dve nedelje proveli u mraku: Porodica Stamenković     Pored porodice Stamenković, deo novčanog priloga od 200 dolara našeg redovnog čitatelja i donatora S. S. iz Liverpula, stigao je i u ruke četrnaestočlane porodice sa Kosova i Metohije. Reč je hrabroj Ljiljani i Radovanu Stanojkoviću iz sela Sušiće u opštini Štrpce. Ovaj bračni par, uprkos svakodnevnim problemima i okruženju ne želi da napusti svoje vekovno ognjište. Već godinama unazad žive od socijalne pomoći i svega što im stigne od plemenitih ljudi, što mahom potroše na pristojnu trpezu i lekove. Tako je bilo i sa donacijom dobročinitelja sa dalekog kontinenta. - Kad bih vam rekla da smo dve nedelje proveli bez struje, u potpunom mraku, u 30 metara kvadratnih naše trošne kućice i da nam je taj prilog stigao kao sa neba, znam da bi nam mnogi teško poverovali. Ali, to je sušta istina. Problemi sa električnim napajanjem, telefonskim signalima i svime ostalim su česti. Beskrajno hvala tom divnom čoveku. Čim je novac stigao kupila sam deci mleko, pelene, 25 kilograma brašna, a za ćerku Katarinu lekove za inhalaciju. Verujte, to nas je izvuklo iz pepela bar za kratak period - kazala je Ljiljana Stanojković našim novinarima u telefonskom razgovoru.

Uprkos telesnom nedostatku i obolelom oku, svakog jutra odlazi i traži posao kod ljudi u okruženju i Vranjskoj Banji. Stamenkovići nemaju imanje, pa žive od njegovih nadnica i Snežanine penzije od oko 100 evra. Dane provode u jednoj povećoj sobi koja ima sve funkcije.

- Posla nema uvek, ali ne žalim se. Ne mogu da biram, pa od skoro opet kopam grobove. Ljudi po okolnim selima i Vranjskoj Banji, nažalost, stalno umiru, pa me zovu. Uzmem nešto para i punu kesu hrane. Moram, šta ću, da se nekako preživi. Sve se teže dolazi do novca - navodi Svetomir.

Kada je reč o njihovoj jedinici, Snežana i Svetomir ne žale novac, koji joj je potreban.

- Želimo da nam dete završi školu, da se ponosimo njom. Dobili smo je kasno i ona nam je sve. Svakodnevno se borimo sa mnogim poteškoćama da njoj obezbedimo što pristojnije uslove za školovanje i život. To nam je jedini životni cilj. Odrekli bismo se svega samo da ona dočeka bolju i lepšu budućnost - kaže Svetomir.

Dok se gega i otežano hoda, žali se na reumu i bolove u kičmi. Svake noće leži za zagrejanim crepom, koji stavlja na kičmu. Bolovi su stalni, ali navikao se na njih.

- Još jednom zahvalite se u naše ime do neba dobročiniteljima iz Nemačke i Australije. Nama je svaka pomoć i više nego dobrodošla, pre svega za našu mezimicu Tamaru - ispraća nas Svetomir, ozarenog lica.