Ispovest "pustinjaka": Bio sam rob grada

Iznad sela Pobožje, visoko na padinama Skopske Crne Gore, ugnezdila se neobična građevina nalik svemirskoj opservatoriji ili velikoj pečurki, vidljiva još iz podnožja planine. To je dom Ilije Đorđevića, 50-godišnjeg čoveka, koji je udobnost grada zamenio usamljeničkim životom.

On jeste sam, ali nije usamljen. Društvo mu prave njegove domaće životinje - 500 kokošaka, 85 koza i jarića, sedam kerova, jedno magare i jedna mazga koji se slobodno šetaju velikim dvorištem i okolinom. Oni su njegovi spasioci, njegovi oslobodioci koji su mu vratili slobodu i veru u život. Sa njima razgovara, o njima brine. Ljubav koju im iskreno i nesebično pruža one mu istom merom uzvraćaju.

Ilija Đorđević, rođeni Skopljanac, čiji koreni su iz Srbije, završio je dva fakulteta - matematiku i infromatiku. Radio je u jednoj kompjuterskoj firmi, a primanja od 1.500 evra mesečno su mu bila više nego dobra da bi imao udoban i srećan život. Odjednom, u septembru 2012. godine, ceo svet mu se srušio. Saznanje da mu je devojka Katarina teško obolela izbacilo ga je iz koloseka.

- Bez razmišljanja sam dao otkaz. Želeo sam da do poslednjeg trenutka budem uz nju, da je negujem i milujem. Nisam mogao da je ostavim paralisanu i teško bolesnu bez nege. Nisam mogao zamisliti da ona sama leži, a ja kao idem na posao da radim, a pamet mi je na drugoj strani, kod nje. Njena smrt me je potpuno promenila, a dalje postojanje izgubilo svaki smisao. Posle smrti Katarine srušio sam sve mostove sa gradom. Nije mi bilo ni do čega, ni posla, ni života. Pokušao sam da se saberem i onda sam odlučio da zauvek napustim grad i duševni mir potražim ovde u Pobožju, na padinama Skopske Crne Gore - priča Ilija Đorđević kako se odlučio na planinski život.

Život bez ograda

Kad se preselio na planinu razmišljao je šta će i kako će dalje, od čega će živeti, kako će plaćati račune. Imao je dva izbora: da se vrati profesiji i radi odavde iz sela, ili da se potpuno posveti selu i životu u njemu. Uz sve rizike, odlučio se za ovo drugo.

Planinska kuća - Kad sam kupio ovaj plac, šetajući po šumi video sam male pečurke i poželeo da ovde poraste malo veća pečurka koja bi se uklopila u ovaj planinski ambijent. Želeo sam kuću u obliku pečurke koja je trebala da se stopi sa prirodom. Izluđivao sam arhitekte navaljivanjem: "Hajde ljudi da ovo napravimo", i onda sam krenuo sam, uzeo radnike i polako počeo da gradim. Celu kuću sam uradio sam. Pomagali su mi i komšije, a na mobu su dolazili i ljudi iz okolnih sela - kaže Ilija Đorđević.

- Moje sadašnje zanimanje je druženje sa mojim životinjama koje su mi vratile slobodu i veru u život. Ja sam bio rob civilizacije, rob grada, rob korporativnog načina života. One su me oslobodile, vratile me u prirodu i život. I one su slobodne, šetkaju se gde god hoće, jer im ja to dugujem. Oni za mene nisu životinje, oni su moji prijatelji i saradnici na ideji menjanja sveta i svesti nabolje. Dugo sam planinar, družim se sa prirodom, čivija mi je odavno ušla u krv tako da mi život u prirodi, na planini, nije teško pao - kaže Đorđević.

O svojim miljenicima koji ga hrane mlekom i jajima sam se brine. Nema pomoći ni od koga, a i ne treba mu.

- Kad se životinje oslobode od svega, ograđenih farmi, tamnih zgrada, od ograda, onda se one same snalaze. Traže ono što im treba. Ja im ne nosim hranu, čuvam ih isključivo nomadski. One slobodno idu gde hoće po planini, a kad se smrači vraćaju se jer smo se dogovorili da uveče od mene dobiju dezert, a to su žitarice. Kokoške ih dobijaju i preko dana da mogu sneti po neko jaje - kaže Ilija.

Dobro za sve

Kada je rodbini i prijateljima saopštio da napušta grad i dobro plaćeni posao, neki od njih su bili zaprepašćeni. Pravi prijatelji su mu od srca čestitali. Bili su radosni zbog toga što je u prirodi, među životinjama našao svoj mir. Njegova sestra je u početku bila ogorčena, a sada ga podržava uvidevši da je na Skopskoj Crnoj Gori našao novi smisao života, sreću i duševni mir. 

Za novog komšiju prodorno plavih očiju, sa dugom kosom i prosedom bradom, žitelji sela Pobožje su u početku mislili da je čudak, samotnjak i osobenjak. Zazirali su od njega, a sada se međusobno poštuju i pomažu. Shvatili su da je dobar i human čovek, zaljubljenik u prirodu i životinje.

Iako su slobodne da idu kuda god hoće, u velikom i neograđenom dvorištu kuće Ilije Đorđevića u svakom trenutku se nalazi na stotine kokošaka, koza, jarića, mazgi... Tu su i psi koji brinu o njima, a veselim mahanjem repa dočekuju brojne goste i putnike namernike koji su čuli za njegovu ekološku farmu i zdrave proizvode koje prodaje: jaja, kozje mleko i sir.

- Ovo je moj dom, a istovremeno i ekološka farma. Da, mnogo ljudi dolazi. Prepoznaju da je ovo nešto novo, originalni koncept - dobro za sve. Da je dobro i za životinje i za ljude, jer i jedni i drugi jedu zdravu hranu, i da je dobro za prirodu. Želja mi je da zdrava hrana postane standard, a ne izuzetak, da deca rastu onako kako smo i mi rasli. Toliki broj posetilaca me ne frustrira. Jedino me muči to što svakog dana napasam koze gore u brdima, tim ljudima ne mogu da posvetim onoliko pažnje koliko bi želeo - kaže Ilija.
 

Troškovi lečenja Kuću je napravio još 2007. godine. Planirao je da u njoj sa svojom Katarinom provodi slobodno vreme. Nije mogao da je završi zbog troškova lečenja teško obolele devojke. Prioritet mu je bio da joj sa zarađenim novcem što više pomogne.