Monasi izbeglice

Mnogi su, da bi se potpuno posvetili Bogu, godinama morali da čekaju mesto u nekoj od ovih svetinja, a neki su, uprkos dugom čekanju, na kraju morali da odustanu, jer jednostavno u tesnim manastirskim konacima za nove iskušenike nije bilo mesta.

Danas u većini manastira Raško-prizrenske eparhije ima mesta, ali nema monaha. Otkako je sa trona eparhije svrgnut vladika Artemije za njim je krenulo i monaštvo, više od dve trećine kaluđera napustilo je Kosovo i Rašku oblast, neki su utočište našli u drugim eparhijama, a većina Artemijevih sledbenika privremeno se skrasila na imanju Grešnog Miloja kod Čačka. Neki monasi, verni Artemiju, vratili su se u Deževu kod Novog Pazara gde su kupili imanje i započeli izgradnju crkve.

Doktori nauka

Odlaskom Artemija i njegove duhovne dece splasnulo je interesovanje za dolazak u ovu eparhiju, nema više redova za zamonašenje u Crnoj reci, Sopoćanima, Đurđevim stupovima ili Končulu, u nekim svetinjama i te kako bi se obradovali svakom novom iskušeniku, neke su, kao Sveta Petka kod Leposavića, potpuno prazne, u Ceranjskoj reci podno Bajgore samuje otac Jovan, u Banjskoj iguman Danilo....

- Mogao sam da se zamonašim u nekoj drugoj eparhiji širom Srbije i Bosne gde su uslovi bili mnogo bolji nego u Raško-prizrenskoj eparhiji, ali ja sam, kao i mnogo mojih vršnjaka željnih svoje vere i monaškog života, hteo samo u Crnu reku i kod Artemija, jer se tamo živelo i radilo strogo po kanonu i puno učilo, a disciplina je bila na najvišem nivou - priča Rade L, nesuđeni monah iz okoline Raške.

Potucanje po imanjima Zlatibor Đorđević neće da ulazi u razloge zbog kojih je Artemije morao da ode sa čela Raško-prizrenske eparhije i sa Kosova i Metohije, ali naglašava da je njegov odlazak ozbiljno naškodio Crkvi. - Dao je Artemije nemerljiv doprinos obnovi manastira i crkava i oživljavanju monaškog života na Kosovu i Metohiji i Raškoj oblasti. Kad je on smenjen i prognan, otišlo je i 70 odsto monaštva. Crkva mora naći načina da razgovara sa Artemijem i njegovim sledbenicima, to su obrazovani ljudi koji su živote posvetili veri, crkvi i Kosovu i Metohiji, a sad se potucaju po nekakvim privatnim imanjima po Srbiji, mora se naći način da se rehabilituju i da se vrate u svoje manastire, ne bi Crkva trebalo da bude tako rigorozna prema njima - smatra Đorđević.

- Bila je to prava i najveća duhovna škola Srpske pravoslavne crkve iz koje su izlazili najobrazovanije vladike i najbolji igumani i u koju smo svi želeli. Taman kada sam bio pred ciljem, Artemije je oteran i raščinjen, bojim se da je i tadašnja politika, domaća i belosvetska, u sve to umešala prste, za njim je krenuo i dobar deo monaštva, raspala se čuvena duhovna škola u Crnoj reci i ja sam odustao od zamonašenja. Možda je Artemije negde i pogrešio, ali što se tiče duhovnog života, obnove crkava i organizovanja monaštva, bio je i ostaće neprevaziđen.

Kada je davno iz Lelića kod Valjeva došao u Crnu reku, Artemije je jedno vreme bio je jedini stanar oronulog konaka pored zapuštenog srpskog Ostroga, za pet godina imao je 10 monaha, a za 10 godina 20 redovnika, u jednom trenutku čak 25-oricu. Bratstvo je funkcionisalo kao sat i disalo jednom dušom, većina je završila visoke škole u Srbiji i po svetu, mnogi su doktorirali i naučili po dva-tri svetska jezika, Artemije je potom postao vladika raško-prizrenski, Justin vladika-timočki, Teodosije, vladika lipljanski....

Iz Crne reke su potekli i mnogi danas poznati igumani: Petar, Mihajlo, Gerasim, Sava (Janjić), Teokist, Sergej, Pantelejmnom... Bivši iguman Đurđevih stupova Petar (Ulemek) danas je u Hilandaru, Sava (Janjić) je iguman Dečana, Mihajlo obnavlja Svete arhangele, Pantelejmon upravlja manastirom Svetog Tome u Johanesburgu....

Danas bratstvo Crne reke broji sedam-osam monaha, u Sopoćanima je bilo dvadesetak monaha i iskušenika, danas ih je trostruko manje, monasi su odjednom postali deficitaran kadar u svim manastirima nekada prebukirane Raško-prizrenske eparhije.

Sadašnji iguman Crne reke Jovan, koji je ovamo došao nakon što je iguman Nikolaj sa skoro kompletnim bratstvom krenuo za Artemijem.

Igumanija zubarka U Leposaviću još žale za mati Zlatom, igumanijom manastira Svete Petke u Ulijama kod Leposavića, koja je među poslednjima otišla sa Kosova i Metohije za svojom duhovnom braćom i sestrama. Osim što je bila posvećena bogu, mati Zlata je bila i dobar stomatolog, imala je u manastirskom konaku ordinaciju koju su joj poklonili vernici iz inostranstva. Ona je ovde svojim znanjem, lepom rečju pomagala mnogim žiteljima Leposavića. Danas je crkva Svete Petke zaključana, povremeno je otvara otac Jovan koji sam održava istoimenu crkvu u Ceranjskoj reci kod Sočanice.

- Polako se povećava broj monaha, ali naš cilj nije brojnost, važno je da su oni koji su ostali i oni koji nam dolaze privrženi svojoj crkvi i da su se izborili za njeno jedinstvo - kaže iguman Jovan. - Tačno je da nas je manje nego ranije, promenilo se mnogo toga, pooštrili smo kriterijume, duže traje iskušeništvo, ne može svako kad to poželi da se zamonaši, brojke nisu važne, najvažnije je da imamo pravo bratstvo.

Da nisu u pitanju samo brojke, već i kvalitet, govori i činjenica da od odlaska skoro kompletnog bratstva iz Crne reke, ovaj manastir, nekada rasadnik kadrova SPC, nije dao nijednog igumana, niti vladiku, mnogi ga više i ne smatraju značajnijom duhovnom školom.

Zlatibor Đorđević, predsednik Udruženja Stara Srbija na severu Kosova, kaže da situacija nije nimalo pohvalna.

- Došli smo u situaciju da nam manastiri, koje smo decenijama obnavljali i gradili, stoje zaključani, a sve do pre nekoliko godina čekalo se u redu da se u njih dođe. Ako manastiri ostanu prazni, ako ode monaštvo, otići će i narod. Crkva na severu Kosova već dugo miruje, znamo da nije lako ni vladiki Teodosiju, međutim, nešto se hitno preduzimati mora - poručuje Đorđević.