"Oj, Moravo" čuje se do Indonezije

Čuvar balkanske muzičke tradicije: Biljana Krstić

- Dobro je da se sve to što radim sa Bistrikom negde prepoznalo i to je znak da sam na nekom dobrom putu. Mnogo mi znači Zlatni beočug, jer su do sada ovo priznanje dobili najeminentniji umetnici. Kada sam čula da sam ovogodišnji dobitnik, u šali sam rekla da sam iznenađena nagradom, jer sam uvek mislila da se takva priznanja dodeljuju preko veze - iskrena je Bilja Krstić.

Politika ušla u živote

Šta biste uradili da ste ministar kulture?
- Prvo uopšte ne bih bila ministar kulture, jer je to mnogo odgovoran posao u ovakvom beznađu. Ne krivim ja ministre. Prvo bi kompletno ministarstvo promenila, nijedan čovek mi ne bi ostao. Imam ja tamo drage ljude koji su divni, ali mislim da bi sve moralo ispočetka da se radi. Kao što bih celu državu promenila. Dovela bih samo vrhunske ljude, ljude koji su samo u svojoj profesiji najuspešniji, mladi kadar da pokrene sve, da pomognu savetom. Nažalost, politika nam je ušla u živote.

Uskoro nastupate u Briselu, i to kao predstavnik Srbije?

- Od 2. do 5. maja predstavljam svoju zemlju na festivalu Balkan trafik u Briselu. Osim mene, nastupaju i Almira Medunjanin iz BiH i Tanja Obrovac iz Hrvatske, a sve pod jednim imenom "Žene Balkana".

Je li je teže pevati za domaću ili stranu publiku?

- Na koncerte Bistrika uglavnom dolaze stranci. Bude tu i naših ljudi, ali nekako stranci imaju više razumevanja za tradicionalnu muziku nego naš narod. Ima toliko izvođača koji bi trebalo da nastupaju u dijaspori da ljudi vide svu tu našu lepotu. Ne mislim samo na tradicionalnu muziku, već i na rok, pop, džez. Sve ono što je naše i što je poteklo sa ovih prostora bi trebalo da čuju.

- A oni nemaju priliku za to, jer naši pevači odlaze na tezge po restoranima, kafićima, diskotekama. U pravim salama malo ko nastupa. Nemam ja ništa protiv, ali ako ljudi u Indoneziji, gde sam pevala na srpskom "Oj, Moravo, moje selo ravno" prepoznaju našu tradiciju, zašto ne bi mogao neko iz Austrije. Što bi pevali neke turbo pesme, kad može da se peva i nešto drugo.

Srećna baka

Bilja uživa i uz svoju jednogodišnju unuku Nou.
- Predivno se osećam kao baka i svaki slobodan trenutak provodim sa njom. Ona nam je svima donela radost. Ime Noa je bila želja moje ćerke Milice, odnosne Noine mame. To je staro zavetno ime. Ja se tu nisam nešto mešala, niti sam se pitala i lepo mi je. Kratko je ime Noa Savić i ide jedno uz drugo.

Kako vas prime organizatori? Da li znaju gde je Srbija?

- Kako da ne. Za promociju Srbije toliko su uradili Novak Đoković, Emir Kusturica i Goran Bregović. Ljudi nas sada prepoznaju po tim nekim lepim stvarima i jedino što me pitaju - gde su vam trubači. A ja im kažem da nisu samo trubački orkestri sa ovih prostora. Mi jesmo mala kultura, ali bogata.

Da li i dalje sami finansirate odlaske na festivale?

- Pomoći od države nema. Uglavnom su to neki divni ljudi koji prepoznaju kvalitet i koji nam pomažu. Kulturne institucije, a pre svega država bi trebalo da misle o brendiranju ove zemlje što je kroz muziku, i te kako može. Ne mogu tradiciju da čuvam sama. Na primer, dobila sam 50.000 dinara (oko 430 evra) od Ministarstva za kulturu na konkursu za radionicu Bistrik. Ne vidim da su ljudi prepoznali moju želju da naučim decu vrednostima muzike. Mislila sam da sa novinarima odem i vratim te pare, da ima pomognem da daju nekome za neki program.

Spot posle 11 godina

Posle 11 godina Bilja i Bistrik su snimili spot za sevdalinku "Kraj potoka bistre vode".
- Nismo bend koji se krije iza nekih matrica ili plejbekova. Danas i neko ko ne zna da peva može da se bavi pevanjem, jer tehnika je čudo. A, mi smo, to mogu nakon toliko godina rada da kažem odličan orkestra. Pesmu "Kraj potoka bistre vode" slušala sam od raznih izvođača, ali meni je najdraža verzija Jasne Kočijašević, koja je ovu pesmu naučila od svoje majke. Jasna je jedna od retkih pevačica sa ovih prostora koja je bez razloga zapostavljena, a ona je biser našeg tradicionalnog pevanja. I ta pesma će biti posvećena njoj.