Demokratska stranka će nam biti podstanar
Pored vile u Krunskoj 69, konfiskovana je i stambena zgrada sa 10 stanova u Svetozara Markovića u Beogradu, zatim akcije u Mataruškoj Banji i rudnicima na Kosovu. U Krunskoj je sad sedište Demokratske stranke, koje je podstanar jer vilom gazduje državna firma Poslovni prostor na opštini Vračar. Braća Božić očekuju da im do kraja maja bude vraćena roditeljska vila u Beogradu. Robert kaže da nakon što im vlast vrati vilu, Demokratska stranka može da ostane još tri godine, ali će Božićima plaćati kiriju.
RAD U KUHINJI
- Nemačka okupacija zatekla je moje roditelje Dobrivoja i Radmilu Božić sa sinom Draganom i ćerkom Vesnom u Beogradu. Nemci porodičnu vilu uzurpiraju, a njih deportuju u podrum. Krajem 1941. u tom podrumu mala Vesna umire od zapaljenja slepog creva, jer nije bilo leka da joj pomogne. Nikad je nisu prežalili, za oca je Vesnina smrt ostala doživotni šok.
- Moji očajni roditelji sa sinom Draganom bez igde ičega stigli su u Kanadu 1948. Otac se nikad nije bavio politikom već naukom. Ali, kao sin kraljevačkog prote Savatija Božića, Dobrivoje nije prihvatao bezbožničku komunističku ideologiju. Gubitak ćerke Vesne i prinudni odlazak iz Srbije, potpuno su ga slomili. Doživotno je ostao nesrećan, iako je bio svetski priznati izumitelj železničkih kočnica, školovan pre Prvog svetskog rata u inostranstvu, u mladosti drugovao sa Albertom Ajnštajnom, Rudolfom Dizelom i Nikolom Teslom.
- Beograd su Dobrivoje, Radmila i Dragan napustili pred sam kraj Drugog svetskog rata. Ja sam rođen u Vindzoru 1950. To je varoš u Ontariju. Imao sam svega tri meseca kad nas je otac napustio. Majka je tad morala da plaća kanadskoj porodici da me čuvaju tokom šest radnih dana, jer je ona radila od jutra do mraka u jednoj kuhinji da bismo preživeli. Brat Dragan, 14 godina stariji od mene, nije umeo sa bebama, a morao je i u školu. Kod te porodice sam bio do devete godine. Mama me je nedeljom, kad nije radila, dovodila u svoju sirotinjsku podstanarsku sobicu i tad smo nas troje bili porodica. Iako iscrpljena teškim radom, trudila se sirotica da bude nasmejana i doterana, dama kao pre Drugog svetskog rata u Beogradu, jer je poticala iz bogate porodice Petrović. Spremala nam je razne đakonije, još pamtim ukus njene gibanice, ćevapčića i kolača. Govorila je četiri strana jezika, ali ne engleski. Zato je morala da radi teške poslove i da joj svi naređuju.
Očeva smrt- Sećam se kao kroz maglu susreta i razgovora sa ocem kada sam imao sedam, osam i devet godina. Razumeo sam da se slomljen životnim nevoljama i skrhan bolom za prerano umrlom |
DUPLA SMENA
- Ne znam da li sam kršten u srpskoj, nekoj drugoj pravoslavnoj ili hrišćanskoj crkvi u Kanadi. O tome nikad nisu govorili ni majka ni brat. Ne znam ni ko me je nazvao Robertom. Lepo je ime, ali više volim da me prijatelji zovu po srpski - Branko. Dopada mi se, iako mi nigde zvanično nije zavedeno.
- Kad sam napunio devet godina majka me je uzela iz te porodice i preselili smo se u Kingston. To je za mene bio šok, em smo promenili grad, em sam se bio vezao za ljude koji su me s ljubavlju podizali u Vindzoru. Dragan je imao 23 godine i studirao. Mama je i dalje radila duple smene šest dana sedmično. Išao sam u školu, bio izuzetno talentovan za matematiku, učio. Mada su majka i brat nastojali da mi pruže toplinu i ljubav, kad god bih čuo da oni međusobno govore na srpskom koji nisam znao, osećao sam se zapostavljenim. I umesto da učim srpski, ja sam se zatvarao u sebe, čitao knjige na engleskom. U tinejdžerskom dobu mislio sam da me niko ne voli, da mamu i Dragana nije briga za mene i da me jedino razumeju mamina sestra Ljuba i njen muž Majk. Ali, oni su bili u Torontu. I ulica mi postaje važnija. Bio sam jako ljut što mi nikad nisu rekli zašto nas je tata napustio.
- Mama je stalno govorila da imam njegovu narav, da sam na oca tvrdoglav, talentovan za matematiku i tehniku. Divim se očevim naučnim dostignućima. Mislim da mogu i kao čoveka da ga razumem. Odavno sam mu oprostio što nas je napustio. Ali, kad se setim mame Radmile suze ne mogu da zaustavim. Umrla je 1971. u Torontu gde i danas počiva. Poslednje mesece proveo sam pored njene bolesničke postelje.
BOKSERSKE RUKAVICE
- U Kingstonu sam proveo šest godina. Tu me je, kad sam imao 15 godina, spazio sused dok sam stajao na ulici i jeo jabuku. On mi je prišao i rekao da treba pored škole da se bavim sportom, a ne da gluvarim besposlen. Pristao sam da me odvede u boksersku dvoranu. Ubrzo sam posle škole počeo da odlazim na treninge i ušao u svet boksa. Napredovao sam i u ringu pobeđivao, ljudi su me prepoznavali, tapšali po ramenu. Onaj sused mi je postao menadžer, obezbedio mi kasnije stan i auto. Nikad nije uzeo novac od mene koji sam zarađivao boksom, a ja sam ga trošio na putovanja. On je želeo sina kojeg nije imao i na neki način bio sam njegov sin.
- Brat Dragan je u međuvremenu završio mašinski fakultet, organizovao svoj život i odselio se u Ameriku, a ja sam u boksu postao amaterski šampion Kanade. Preselili smo se, mama i ja, u Toronto. Profesionalnim boksom počeo sam da se bavim 1970. Snove o velikoj slavi raspršio mi je 1974. legendarni Leri Holms. Za samo 20 minuta borbe izbio mi je tri zuba, polomio nos. Kad sam onako premlaćen seo na stolicu, a trener počeo da me savetuje, pomislio sam: "Čoveče zar ne vidiš da me je Holms demolirao?" Tri godine kasnije rukavice sam definitivno okačio o klin.
- U meni se zatim probudio avanturistički duh. Otišao sam u Španiju gde sam pet meseci živeo sa starijom ženom. Kad je veza pukla, zaputio sam se u Grčku i tamo se zaljubio u jednu Šveđanku i sa njom stigao u Kinu. Potom sam bio vozač kamiona kroz Tursku, Iran i Avganistan. U Nikaragvi sam za vreme rata prevozio novinare i fotoreportere, izbegavao minska polja.
SUZE U SKADARLIJI
- U Njujorku sam se nastanio 1978. godine i zaposlio kao barmen. Promenio sam nekoliko restorana. Kroz bar Faneli na Menhetnu, u kojem sam više od dve decenije, prodefilovale su mnoge zvezde, glumci, pevači, manekeni. Pošto su to mahom prijatelji kuće ne otkriva im se identitet. Pravilo bara je da jedno piće ide na račun kuće da bi se gostu pokazalo da je ušao pod domaćinski krov. Kao barmen dobro sam upoznao mušterije. Znam koliko ko može da popije, kome mogu poslužiti piće na veresiju, a kome odbrusiti da začepi gubicu, kako spasti devojke od kabadahija.
Sestrino ime- Uoči Vesninog rođenja, iako smo već imali pripremljena četiri imena, dva muška i dva ženska, kad se rodila devojčica, Aleks je istog momenta rekla: "Zvaće se Vesna, po tvojoj sestrici koju nikad nisi upoznao". Zaplakao sam od dvostruke sreće. Tazbina mi je bila dobrostojeća. Aleks je pre Vesninog rođenja želela da vidi svet. Vodio sam je u džungle Filipina, u nedođiju Kine, bili smo u Burmi za koju je bio vezan njen otac pa je ona želela da vidi tu zemlju, obišli smo Tajland.... |
- Ljudi rado dolaze, kažu i zbog mojih štosova, jer nikad se ne zna šta ih može snaći. Umem da nasumično izaberem da nekoga častim pićem i kažem tom momku, a najviše volim kad je sa devojkom, da piće časti zgodna visoka plavuša s drugog kraja bara u ime 'starog prijateljstva'. Onda posmatram kako se on pravda da nema pojma o kome se radi. Ako situacija počne da se usijava, priđem i kažem da je reč o šali. Srećom svi razumeju moj humor. Neki novinari, sa kojima sam docnije postao i prijatelj, proglasili su me za najneobičnijeg njujorškog barmena, jer je moja životna priča njima istovremeno "fantastična i istinita". A otkako poslednjih godina učestalo dolazim u Beograd, prijatelji iz "Njujork tajmsa" obavezno se raspituju kako živi i razmišlja narod u Srbiji, kakvi su stavovi političara, a sve to iz mog ugla. Neplanirano sam postao i srpski lobista volonter.
- U Beograd sam prvi put stigao 1985. na pet dana. Došao sam do kuće mamine sestre Danke, u Balkanskoj ulici, ali nisam imao hrabrosti da pozvonim. Bilo me je stid. Verovatno zato što je nikad nisam video. Šetao sam gradom, sedeo u Skadarliji i plakao sećajući se priče da su roditelji u mladosti tu često dolazili, jer je otac voleo skadarlijsku muziku. Otišao sam i do naše vile u Krunskoj 69. Tad je u njoj bila iračka ambasada. Nisam mogao dalje od kapije. Prvi put sam ušao u našu vilu sa ćerkom Vesnom 2008. Primili su nas Boris Tadić, tadašnji predsednik Srbije, i Vuk Jeremić. Vesna je toliko bila oduševljena Tadićem da sam strahovao ako joj ponudi palačinke, ode kuća. Pokloniće mu je.
OBAMINA DEVOJKA
- Upoznao sam Vesninu mamu Aleks 1986. Ona se u studentskim danima zabavljala sa američkim predsednikom Barakom Obamom. Razišli su se pre nego što smo se nas dvoje upoznali. Aleks i ja smo se slučajno sreli. Ona je u baru gde sam radio želela da organizuje donatorsku večeru za decu Nikaragve, a menadžer mi je rekao da se javim na telefon, jer su ostali bili zauzeti. I tako, reč po reč, dan za danom smo se viđali uvek s obrazloženjem da završimo započetu polemiku. Zaljubili se. Uprkos tome što sam joj govorio da nisam srećna osoba i da nije fer da je uvodim u svoj nesređen život, Aleks nije odustajala. Venčali smo se 1989. i ona je od tete Ljube i teče Majka za dva dana čula i zapamtila istorijat porodice Božić. Na svadbeni prijem došle su neplanirano i tri moje bivše devojke. Održale 'zdravicu'.
- Ćerku Vesnu dobio sam 1991. Prisustvovao sam porođaju. Aleks i ja smo se ubrzo razišli, a danas sam sa Aleks, njenim sadašnjim mužem i mojom bivšom taštom u dobrim odnosima. Evo, sad očekujem u maju, kad se nadamo primopredaji ključeva u Krunskoj 69, da u Beograd dođe i moja jedinica Vesna, studentkinja. Ali, Aleks kaže da ne može ćerku samu da pusti. Aleksina majka poručuje da i ona svoje dete neće pustiti da ide samo preko okeana, pa mora i ona doći sa njih dve. A sadašnji muž moje bivše žene kaže da i on stiže, jer tri žene imaju jako puno prtljaga. Još kad dođe moj brat Dragan sa svojom porodicom, vila će nam biti tesna!