Ulepšali ste nam dan!

- Hvala toj dobroj ženi za odeću. Dobro će nam doći. Ulepšali ste nam dan svojim dolaskom. Ni sami ne pamtimo kad smo nešto dobili ili kupili, nemamo od čega. Zato neka nam je dobrotvorka živa i zdrava, da se raduje za vek vekova.

Ostadosmo goli i bosi, stari i bolesni, bez ikakve nade u bolju budućnost. Krademo Bogu dane, ali silom ne možemo na ispovest - kaže Miroslava kroz suze.

POZIV DONATORIMA Ako želite da se uključite u neku od akcija Humanitarnog mosta, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara Humanitarnog mosta na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.

Nesreća Jankovića počela je uporedo s kosovskom. Živeli su na dva metra od postavljene administrativne granice s Kosovom i Metohijom, a srpska vojska po Kumanovskom sporazumu nije imala pravo da uđe u tu zonu, pa su bili prepušteni albanskim ekstremistima. Do pre 12 godina živeli su na vekovnom ognjištu u planinskom selu Trstena. Imali su kuću, pomoćnu prostoriju, štalu, šest krava i tele, četiri hektara svoje zemlje i osam porodične. Svo to gazdinstvo nisu videli poslednjih 11 godina.

- Tolike godine smo živeli u miru, obrađujući zemlju, radeći danonoćno, čuvajući krave, ne oskudevajući u hrani... Srećni kad se oko slavskog kolača okupimo po 20 i više duša iz familije. Utekosmo Bugarima u Drugom svetskom ratu, a stradasmo u miru, u našoj državi od Arnauta. Samo zato što nam je kuća bila do same granice, koju iscrtaše strani zlotvori. Neka je zovu naše glavešine kako hoće, ali ovo je prava granica. U planinskim selima na administrativnoj granici žive uglavnom starci, kao poslednja uspomena na vreme kojeg više nema. Sela koja imaju omladinu i perspektivu su daleka prošlost. Kad oni pomru ili ih oteraju, ostaće puste kuće, na ničijoj zemlji, idealne za šverc ljudi i stoke - kaže tužno baka Miroslava, majka tri ćerke i jednog sina, rasutih po obližnjim selima, koji sa familijama isto teško žive.

Njen muž Branislav, dane provodi ležeći u postelji, očiju uperenih u čađav plafon ili se prošeta do obližnje reke Veternice. Ne zna više ni sam koja ga je bolest snašla, a po njegovim rečima, "psiha ga najviše ubija". Nema para za lekove, pa pije ono što mu drugi daju. Za sve godine od kada su u Vlasu, stekli kravu, koja ih hrani. Dovoljno, kako kažu, jer njima osim hleba i malo mleka, drugo ništa ne treba.

Navikli na oskudicu Životna priča Jankovića, satkana od suza i neprospavanih noći, počela je pre 13 godina. Noću su im Albanci iz štale oteli šest krava i tele, pa ih oterali put Kosovske Kamenice. Ostavši bez hraniteljki i bez ikakve zaštite, u očajanju su došli u Vlase. Tu su ih prihvatili jedino lovci, smestivši ih u kući od ćerpiča, koja se više od 40 godina ne obnavlja, niti popravlja. Sa sobom su poneli samo nešto sitnog pokućstva. Tako i danas Miroslava donosi vodu s izvorske česme, pere na ruke u koritu u kome se i kupaju jer nemaju sredstva za bilo kakvu popravku.