Nagrada i pohvala najboljim učenicama

Raduje se svakom dolasku ćerki: Jelena, Milena i Marija Đorđević

 

- Hvala im do neba! Za moje ćerke ovaj novac je od neopisivog značaja. Olakšaće im mnoge poteškoće sa kojima se skoro svakodnevno muče, ne bi li mogle da ispune snove i školovanje uspešno privedu kraju. Samim tim, jednog dana zaposle i žive od svog truda i rada. Tim dobrim ljudima neka se sve pozlati. Mnogo su usrećili moje ćerke koje dobro znaju da im samo završetak škole donosi beg od današnjeg siromaštva i sigurnu budućnost. Podeliću svaki evro kako treba, da imaju za sve što im bude bilo potrebno do početka nove školske godine.

Sestre Đorđević, koje žive sa majkom, u mnogo čemu mogu biti uzor mladima u Srbiji. Najstarija Sandra je bila đak generacije u srednjoj školi i upisala je biologiju na Matematičkom fakultetu u Nišu. Na prvoj je godini, a u januarsko-februarskom roku uspela je da položi sve ispite. Mlađe sestre, Jelena i Marija su odlični đaci četvrtog i trećeg razreda srednje medicinske škole u Prokuplju. U njihovim knjižicama upisane su samo petice.

- Ni sama ne znam koliko puta su bile bez para za užinu, za đački džeparac, za farmerice, bilo šta... Ponekad nisu imale dovoljno ni za hranu. A kako i ne bi kad sam ih izdržavala povremeno čisteći u obližnjoj seoskoj kafani. Ali, moje srce je puno, prepuno, što su uprkos svemu tome izuzetni đaci. Ne odvajaju se od knjige i maksimalno su usredsređene na školu - ističe Milena koja sa tri ćerke živi sa 180 evra porodične penzije, dodavši:

- Žao mi je što se muče, pošto nemamo para da priuštimo koliko-toliko pristojne uslove za život. Često jedu ono što im pošaljem, pre svega Marija i Jelena, a Sandra stanuje u domu i jede u menzi. Ne žale se, skromne su i više nego što treba. Knjige su preskupe, a njih tri treba da se obuku, da imaju za higijenu i kozmetiku. Sve to košta. Znaju to i one, pa se trude da traže što manje. Zlatna su moja deca i mnogo sam ponosna na njih. Sve uspevaju da postignu, nikad se ne žale. Neopisivo sam srećna što će im novopristigle donacije dobročinitelja iz Nemačke olakšati sve te brige bar za neki period. Ujedno, za njih je to i zaslužena nagrada i velika čast.

Tokom prijatnog razgovora, majka Milena nam ponavlja da svakog meseca za Sandrin dom i menzu u Nišu mora da izdvoji minimum 40 evra, a za Jelenu i Mariju koje privatno stanuju u Prokuplju mora da obezbedi još 70 evra, a kad se to oduzme od porodične penzije, jedva da im ostane šta za goli opstanak. Njihov cilj je jasan, a to je da završe fakultete. Sandra biologiju, Jelena psihologiju, a Marija ako ne može da upiše na budžet medicinu, upisaće Višu medicinsku školu.

Njihova sudbina postala je posebno bolna i teška kada su ove ljupke devojke pre deset godina iznenada ostale bez oca. Milena je tada morala da se pomiri sa gorkom činjenicom da joj je muž tragično nastradao i da preuzme brigu o maloletnim ćerkama. Dugo su patile za njim i trebalo je tada sve to stoički izdržati. Ostale su same u skromnoj kući sa malim dvorištem, u mahali gde nema asfaltiranog puta. Hrabra majka nije mogla da računa na suprugove i svoje roditelje. Oni su, nažalost, pre tog nemilog događaja, takođe, otišli na onaj svet.

- Kuća sve više propada. Ne možemo da promenimo ni oluk koji je pao. Bojimo se da će popustiti i da ćemo ostati bez krova nad glavom. Sobe su popucale, posebno plafoni. Stvari su nam stare, ništa nismo kupile novo. Sa ogrevom se jedva snalazimo. Nađemo granje i to kupimo. To je sušta istina. Borimo se svakodnevno da preživimo. Imamo nemerljivu ljubav u srcu, koju delimo međusobno. Da nije toga, teško da bismo opstale i podnele svaku vrstu oskudice, pa i hrane. Deca su mi sve. Živim samo za svaki njihov osmeh - ističe majka Milena.

Posebno brine o Jeleni, koja ima duplu skoliozu, iskrivljenje kičme. Nosi mider, ali uskoro će morati da ide na pregled u Beograd, na odgovarajuću kliniku. Brižnoj majci to trenutno najviše okupira misli, jer novca treba i za to.