Građen za bogate, naselili ga beskućnici

Zgrada od 45 spratova trebalo je da služi za primer kada su u pitanju uslovi života i rada u Venecueli. Deo tornja je bio zamišljen kao kancelarijski prostor, a drugi deo je trebalo da primi stanare i to one dubljeg džepa. Zato je na vrhu zgrade napravljen heliodrom, a posebno su upečatljivi veliki balkoni na kojima je bio zamišljen bogat društveni život bogatih stanovnika Karakasa.

Ali, onda je sve stalo. Investitor Dejvid Brilemburg, finansijer i uzgajivač konja, umro je 1993. godine. Godinu dana kasnije Venecuelu je pogodila finansijska kriza, građevinari su se povukli, a u centru Karakasa je ostala do pola završena građevina, treća po visini u zemlji. Naime, 28 spratova je završeno, a na preostalih 17 postavljena je samo konstrikcija od armiranog betona. Zgradu je preuzela vlada, ali nije u nju ulagala.

Zgradu su polako počeli da preuzimaju beskućnici, siromašni, unesrećeni, svi oni koji sem ulice ništa drugo nisu imali. Gradom je brzo počela da se širi "vest" da se u Tore de David (Davidov toranj, prema imenu investitora) može besplatno stanovati. I tako je nešto što je trebalo da bude simbol bogatstva postalo najveći skvot na svetu.

Vlada tadašnjeg predsednika Uga Čaveza na to nije reagovala, čak je bila i zadovoljna što više ne mora da brine o održavanju. A ljudi su se doseljavali, posebno iz siromašnijih i opasnijih delova grada, i ispunili 28 spratova. I ne samo to, obavili su i niz završnih radova: pozatvarali su po život opasne otvore za liftove, improvizovali komunalne usluge, uključujući i struju, a tekuću vodu su uspeli da dovedu sve do 22. sprata i tako danas u "najvišem skovtu na svetu", kako ga nazivaju, živi oko 700 porodica, ukupno oko 3.000 ljudi.

Glavni problem je popeti se stepenicama do vrha, ali to stanarima ne smeta preterano, posebno što se do desetog sprata bez problema može doći motociklom. Stanari su, osim toga, osposobili i garažu. A da oni s viših spratova, koji ne idu na posao, ne bi morali svaki dan da silaze po namirnice, u tornju je otvoreno i nekoliko prodavnica, tu je i stomatološka ordinacija, doduše bez licenca, a na raspolaganju je i frizerski salon. Stanari susednih zgrada se se prvo bunili i tvrdili da je skvot leglo kriminala, ali vlasti nisu uopšte na to reagovale.

Pošto većinu stanovnika čine porodice sa decom, ljudi su se sami organizovali protiv kriminala. Napravili su kućni red, a čak su uveli i svojevrsnu stanarinu pa svaka porodica mesečno plaća oko 32 dolara, a 24-satne patrole brinu da u zgradi ne bude kriminala. Neki od njih tvrde da je "sigurnije u zgradi, nego na ulicama Karakasa".