Jedino mi je Vučić pomogao

Dušica Rakić, majka male Milice koju su ubili geleri NATO bombe dok je sedela na noši

 

Te kobne aprilske noći, samo na trenutak je ostala sama u kupatilu i baš tada su geleri NATO bombe uleteli u kupatilo. Nemoćni dečji vrisak i mnogo gelera. Bolnih 15 godina je prošlo, ali Dušica i Žarko Rakić kao i njihov 24-godišnji sin Aleksa i kćerka Anđela, rođena 2000. godine, teško govore o toj nesrećnoj aprilskoj noći...

Da li se tokom ovih 15 godina bola nešto promenilo u Vašim životima?
- Minule godine nisu smanjile našu tugu i bol. Milicu nismo preboleli i nikada i nećemo moći. Mi i dalje strašno patimo za našim detetom. Težak je to gubitak za roditelja. Svaka godina samo pojačava našu tugu. Naša mala Milica je naš neprebol. Lažu ljudi da vreme leči rane. U našoj kući, vreme se stalno vraća i zaustavlja na nesrećnom sedamnaestom danu aprila 1999. godine...

Čega se prvo setite kad se spomene taj 17. april? 

- Skazaljke časovnika zaustavljene su na 21.45. Pošla sam da joj raspremim krevetić. U daljini su odjekivale NATO bombe. Plašila se moja devojčica. "Mama, požuri. Dođi da me čuvaš", doviknula mi je Milica, a onda - prasak. Eksplozija u našem kupatilu! Geleri od NATO bombe rasparčali su prozor na kupatilu i pogodili Milicu. Dečji plač, moja vriska... Žarko je utrčao u kupatilo, Milicu je eksplozija odbacila od vrata. Tako počinje Žarkova i moja borba za život našeg deteta! Ipak, maleno srce naše Milice je sutradan prestalo da kuca. Imala je samo tri godine... To je ono čega se prvo setim. Onda se jezive slike nasumično smenjuju. Nema kraja, nema početka. Takav je naš život.

Kako se branite od tužnih sećanja, može li uopšte, roditelj da se odbrani od tuge za nastradalim detetom?
- Nikada neću moći sebi da oprostim što sam je stavila te večeri u kupatilo na nošu. Mislila sam da je tu najsigurnija. Kakva loša procena. Kajanje. Nema zaborava. Nema ni oproštaja za NATO ubice. Ubili su mi dete! Ove godine, 9. januara, naša Milica bi napunila 18. godina, a mi plačemo. U komšiluku je nekoliko devojčica, Miličinih

vršnjakinja sa kojima se ona nekada igrala ispred zgrade. Neke od njih su ovih dana proslavljale 18. rođendan... Htela sam da odem i čestitam Miličinoj vršnjakinji iz komšiluka rođendan, ali nisam mogla. Pošla sam i izdala me snaga.

Sa čim još ne možete da se pomirite i šta vam je još palo teško?
- Pre nekoliko godina, kada je Miličina vršnjakinja, naša komšinica Jovana, završavala osmi razred, radovala sam se zajedno sa njenim roditeljima, ali onda me bol ophrvala. Sreća je što imamo 14-godišnju Anđelu, koju nam je samo Bog podario posle tragedije koju smo preživeli, pa nam ona svojim nestašlucima vraća osmeh. Radost nam vraća i 24-godišnji sin Aleksa, naša deca, umeju da nas oraspolože i trgnu od sumornih misli.

Da li sanjate Milicu?
- Nikad je za sve ove godine nisam sanjala, za razliku od Žarka koji se ujutro probudi sav natmuren i dalek i samo prozbori: 'Sanjao sam moju ćeru.'

Da li su vam političari koji su prodefilovali tokom ovih 15 godina kroz vaš život nešto pomogli?
- Ništa nismo tražili, a svi su obećavali, ali s gašenjem kamera, političari bi nestajali iz naših života do naredne godišnjice Miličine smrti. Međutim, i među političarima ima časnih ljudi. Promenile su se mnoge vlasti, od lokalnih do republičkih, svi su dolazili da se slikaju na Miličinom grobu, tapšali nas po ramenu uz velika obećanja, a s gašenjem kamera nestajali zajedno s obećanjima. Nismo im svima čak ni imena popamtili.

Ima li izuzetaka?
- Jedino nas je Aleksandar Vučić posetio bez kamera. Ništa nije obećavao, ni nudio. Saznao je da smo Žarko i ja bez posla i kada su naprednjaci pobedili na izborima 2012. godine, pozvali su me da mi čestitaju jer sam dobila posao. Bila sam iznenađena i duboko sam zahvalna Vučiću što nije zaboravio da smo moj suprug i ja bez posla. Niko me nije uslovljavao članstvom u Srpskoj naprednoj stranci. A Vučić je samo pokazao kako bi trebalo da se ponašaju odgovorni državnici - bez mnogo obećanja, ali uz mnogo rada..