Pretnja otkazom zbog patriotizma

Stručnjak sa dve prestižne diplome i mnoštvom nagrada i priznanja, o koga su se otimali Simens i AEG, docent i počasni profesor na Tehničkom univerzitetu u Berlinu, predsednik Upravnog odbora Fonda za dijasporu, dugogodišnji predsednik i mecena berlinskog društva "Vuk Karadžić - Braća Grim", humanista i kulturni donator - dr Milićević je i jedan od malobrojnih srpskih intelektualaca koji su u godinama kada su se mnogi ućutali "smelim glasom mogli da govore", kako je opevao Đura Jakšić u "Otadžbini".

Rođen je 1936. godine u uglednoj porodici u selu Garaši kod Aranđelovca od oca Živomira i majke Rose, a sećanja na detinjstvo su pomešana sa ratnim i posleratnim nedaćama kulačkog sina. Kao onda kada su demonstranti iz centra sela došli pred njihovu kuću i vikali: "Kom je muka neka kuka", ili kada je s ocem išao na predaju otkupa, pa su na vagu naređali 12 ovaca jednu na drugu. Čovek koji je merio pitao je oca: "Prijatelju, je li ti ostala koja kod kuće?" Zajedno sa dve sestre i dva brata vredno je čuvao stoku, kosio, kopao i radio sve seoske poslove.

LOŠ KOMUNISTA
Prijemni na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, koji je čvrsto rešio da upiše, te 1956. godine godine se i za najbolje matematičare pokazao kao tvrd orah. Još istog dana sa nekoliko drugova odlučuje da otputuje u Ljubljanu i tamo upiše univerzitet. Kada su profesoru matematike pokazali zadatke sa prijemnog u Beogradu, ovaj se samo prekrstio i vratio im papir.

- Mnogo me pogodilo to što nisam položio prijemni ispit i hteo sam da se dokažem tako što sam upisao dva fakulteta. S druge strane, hteo sam da se bavim automatizacijom industrijskih postrojenja i smatrao da će elektrotehnika - slaba struja i mašinstvo biti dobre predispozicije. Međutim, kada sam završio, stigla je nova digitalna tehnologija i sasvim se drugačije prilazilo automatizaciji. U Berlinu sam 1971. godine odbranio doktorski rad upravo na kibernetici.

Akademska porodica Milićevići uživaju ugled uspešne srpske intelektualne porodice u rasejanju. Ljiljana je doktorirala na Slobodnom univerzitetu u Berlinu i do penzije uspešno vodila ginekološku praksu. Imaju sinove Igora i Marka, snahe Dagmu i Lauru, a najveće bogatstvo su im, naravno, unuka Klarisa i Dion-Aleksandar. Igor i Dagma su lekari specijalisti i oboje su doktorirali, a mlađi sin Marko je stomatolog, dok je snaha Laura student stomatologije.

Bio je odličan student, ali loš komunista. Zbog toga što je odbio da uđe u partiju, doživljavao je neprijatnosti i progone.

- Međutim, ja ništa drugo nisam radio nego učio od jutra do sutra. Prvo diplomiram mašinstvo 1961, a onda elektrotehniku 1965. godine, koju sam obožavao. Napravim plazma-gorionik, koji su imali Amerikanci i Rusi i niko više na svetu. O tome se pisalo, bilo je na TV-u... Jednom mi prilazi jedan oficir i pred svima kaže: "Miloje, tebi socijalizam dade jednu diplomu, uskoro će i drugu, a šta si ti dao socijalizmu?". "Znaš šta, Savo", kažem mu,"ja dajem dve odlične diplome, a ti ćeš jednu koja ne vredi ništa." Rekao sam javno da nema smisla da ostanem i u julu 1962. otišao u Nemačku, na praksu u Simens - priča Milićević.

Tamo ostaje samo nekoliko meseci, jer brzo dobija ponudu od AEG-a. Vraća se u domovinu da bi odslužio vojsku i diplomirao na elektrotehnici, dok su Nemci strpljivo čekali na njega.

Odmah posle studija je radio devet meseci u EI Niš i video kako socijalizam funkcioniše u praksi.

Poštovanje - U mom kraju se zna ko iz koje kuće potiče. Prema nekoj kući ljudi imaju poštovanje, jer iz nje ne može da izađe kukavica, nego čovek. Ovde u rasejanju se ne poznajemo i svako nasrće na svakoga, jer se ne zna ko iz kakve kuće dolazi... Prema osobama ili imate ili nemate poštovanje, a toga ovde nema.

- Fabrikama su upravljali bivši partizani, neobrazovani, kojima nije bilo stalo da se afirmiše sjajna tehnička inteligencija koja je od ondašnje Srbije i Jugoslavije mogla da stvori ono što je napravila Koreja. Bilo je znanja, ali sve je rađeno po mustrama i licencama stranih firmi. Nije se pitalo za našu pamet.

U Nišu je tu upoznao buduću suprugu, doktorku Ljiljanu, sa kojom se venčao 1967. godine. Po ponovnom odlasku u Nemačku, u AEG-u počinje da radi na razvoju specijalnih generatora, a skoro čitav radni vek je proveo kao vodeći sistem-analitičar u upravnim strukturama odeljenja za razvoj algoritama i tehnološkog softvera za automatizaciju velikih industrijskih postrojenja. Brzo je shvatio šta je to što nemačke proizvode izdvaja od drugih.

- Jedna industrijska zemlja mora da ima tri pravca: proizvodnju od koje živi danas, razvoj od koga će živeti sutra i istraživanje od kojeg će živeti prekosutra - objašnjava dr Milićević. Pokušaj da se vrate u zemlju, što su iskreno želeli on i supruga Ljiljana, propao je jer su im obećavali sve, ali ništa konkretno.

DRŽAVA BEZ NACIJE
Prvi put je osetio potrebu da glasno reaguje kada je Jugoslavija počela da ulazi u agoniju i kada se videlo da je đavo odneo šalu. Na antisrpsku kampanju u Nemačkoj, koja je na momente bila i patološka, odgovara tako što mobiliše srpske intelektualce koji su potpisali pismo upućeno nemačkoj javnosti na čelu sa patrijarhom Pavlom. Dr Milićević ga prevodi na nemački i upućuje na 70-ak adresa. Jedan mali fragment objavljuje i "Špigel", ali on ostaje duboko razočaran jer je verovao da živi u zemlji u kojoj postoji sloboda štampe.

Sa još jednim prijateljem iz Berlina tih godina redovno je minirao antisrpske skupove protivargumentima. Kada je profesor Rogeman objavio tekst "Jugoslavija - zemlja bez nacije", sutradan je otišao na njegovo javno predavanje i pitao ga da li bi se usudio da objavi da su Švajcarska, Velika Britanija ili Belgija države bez nacije? Zbog tih javnih nastupa mu je šef personalnog u koncernu pretio otkazom.

Blokada računa Fondu za dijasporu još nije vraćena celokupna glavnica, niti dinar iz Fonda Sanje Milenković, genijalne matematičarke koja je poginula kad je srušen most kod Varvarina. Kad je 2000. godine račun blokiran, nešto više od 40 studenata i učenika je ostalo bez stipendija. Osnovnom fondu država Srbija sa kamatama duguje preko dva miliona evra. - Očekujemo da se te pare vrate ili inače idemo na sud. Ako nemaju novac, onda neka daju zgradu koju bismo pretvorili u zadužbinu - predlaže dr Milićević.

- Kažem mu da može to da uradi, ali da ću napraviti politički slučaj, jer niko od inženjera nije imao nagrada koliko ja, a niko ne može da mi zabrani da volim svoj narod!
Rukovodeći se onim da "nije sramota obogatiti se, sramota je umreti bogat", bračni par Milićević je godinama pokazivao svoju humanost. U njihovoj režiji je matici poslato 69 bolničkih vozila, 32 strujna agregata, preko 200 kubnih metara lekova i preko 300 kubnih metara zavojnog materijala - ukupno 5.000 kubnih metara humanitarne pomoći i oko 150.000 evra.

Zahvaljujući Fondu za dijasporu, u kojem je dr Milićević predsednik Upravnog odbora, podignut je most preko Velike Morave kod Varvarina, most preko Zapadne Morave kod Jasike, obnovljen je most Varadinska duga, bolnica "Dragiša Mišović" i ona u Zemunu, 120 kilometara puteva u Šumadiji...