Siromašne sestre najbolje učenice

To im nije smetalo da budu odlične učenice. Sandra je bila đak generacije u srednjoj školi i upisala je biologiju na Matematičkom fakultetu u Nišu. Na prvoj je godini, a u januarsko-februarskom roku položila je sve ispite. Jelena i Marija su htele da upišu Srednju medicinsku školu u Vranju, ali su se bojale da zbog velike konkurencije neće proći prijemni, pa su otišle u Prokuplje. Jelena je četvrti, a Marija treći razred. Obe su odlične učenice.

Ćerke su joj sve! Mileni su deca sve. Kad odu, čuju se telefonom, nakratko. Ne dolaze kući po mesec dana, jer nemaju para za autobuske karte da češće dolaze. - Kad su pored mene srećna sam, lakše mi je. Kad nisu, teška je samoća, posebno uveče kad legnem i krenu misli: Šta će biti sutra, da li će imati da jedu, da li su zdrave. Od tolikih briga uspavam se tek pred zoru. Dva-tri sata spavanja i na noge. Čeka nas novi dan, sitne radosti i stalne muke za preživljavanje - kaže Milena.

- Najbolje su, uče i muče se. Sandra je u Nišu u Domu za studente, a hrani se u studentskoj menzi. To nas košta oko 40 evra, a za ostalo se snalazimo. Knjige su preskupe, treba da se obuče, da ode uredna na fakultet. Skromna je, nosi to što ima. Za Jelenu i Mariju plaćam privatni stan u Prokuplju, pa sa svim troškovima izađe oko 70 evra. Hrane se same. Sve što ostane i ako zaradim nešto čisteći ide na hranu. Mesim pite i kuvam jela, pakujem i šaljem im autobusom. Znam da se ne hrane kvalitetno, da nemaju dovoljno, ali moraju da izdrže, školuju se i budu svoji ljudi - navodi Milena.

Devojke su ostale bez oca pre deset godina kad je poginuo na viljuškaru radeći u hanskom preduzeću Balkan brik, pod sumnjivim i nikad rasvetljenim okolnostima.

- Morala sam da se pomirim sa sudbinom i da preuzmem brigu o maloletnim ćerkama koje su teško podnele očevu smrt. Sa penzijom koju su dobile morala sam da ih naučim skromnosti i poštenju i da samo učenjem mogu sebi u budućnosti da priušte dostojanstven život - priča Milena.

Hrabra majka nije mogla da računa na suprugove i svoje roditelje, jer nisu živi. Ostale su same, u skromnoj kući, u mahali gde nema asfalta, sa malim dvorištem, bez placa. Nemaju zemlje, nikakve imovine osim trošne kuće.

Kuća propada - Kuća propada, ne možemo oluk da promenimo, a pao je. Sobe su popucale, posebno plafoni. Stvari su nam stare, ništa nismo kupile novo. Sa drvima se jedva snalazimo. Kupimo granje da bismo se ogrejale. Borimo se svakodnevno da preživimo, imamo ljubav u srcu, veliku, nemerljivu koju delimo međusobno. Da nije toga, teško da bismo opstale, teško da bismo podnele oskudicu svega, pa i hrane - ističe Milena.

Milena najviše brine o Jeleni, koja ima duplu skoliozu, iskrivljenje kičme, nosi mider. Ona će morati u Beograd na odgovarajuću kliniku. Kako doći do novca za put u Beograd to je za njih veliki znak pitanja.

- Koliko sam srećna što deca napreduju sa školom, toliko sam zabrinuta kako ćemo sve izdržati sa minimalnim primanjima. Jelena kad završi želi da upiše psihologiju na Filozofskom fakultetu u Nišu, da bude u Domu zajedno sa Sandrom. Najmlađa Marija biće još jednu godinu u Prokuplju, a njena želja je Viša medicinska škola. Čujemo, otvaraće se u Bujanovcu. Kamo sreće, barem biće blizu, pre svega zbog para - kaže Milena.