Kneževi ne žele mir

Prečanski Srbi su pohrlili u Beograd kako bi čuli "kad će pući prvi top" i susretali se na ulicama sa vojskom koja je marširala usred grada, vukući zaprege sa topovskom municijom. Rat se osećao na svakom koraku.

Došljaci iz Novog sada, Sremskih Karlovaca, Subotice i drugih mesta Bačke, Srema i Banata upisivali su se u dobrovoljce.

Ministar vojni Tihomilj Nikolić je pokušao čak i da proglasi ratno stanje, kao da je odluka o početku rata već doneta, ali ga je u tome sprečio ministar spoljnih poslova Jovan Ristić. Kao odličan diplomata, Ristić je ipak hteo da najpre iscrpi sva sredstva koja je mogao za pregovaračkim stolom, ali i u krugovima tajnih službi. I dalje je želeo da se Srbija dobije Bosnu na isti način na koji je od Turaka dobila ključeve srpskih gradova 1867, diplomatijom i s odobrenjem Turske, a da Hercegovina bude data Crnoj Gori.

Ristićev plan se nije dopao knezu Milanu, koji ga je upitao šta bi radio ako bi veliki vezir primio plan. Ristić je odgovorio da bi ga poljubio u ruku. Na to je knez odgovorio: ja bih zaplakao.

Ni crnogorskom knezu Nikoli Petroviću se plan Jovana Ristića nije dopao. On se čak uvredio, i rekao da je Crna Gora nezavisna zemlja i da joj Ristićevo rešenje ne odgovara, jer ona nije, kao Srbija, vazal Turske. Pošto nije dobio saglasnost kneževa, Ristić nije mogao da pošalje već pripremljeni predlog u Carigrad. Već 18. juna srpska vlada je iznela ratnu proklamaciju