Iz Italije na sahranu sina

Nesrećnom mališanu nije pomogla ni brza intervencija hitne pomoći

 

Ukućani su skrhani od bola. Komšije kažu da su se tokom cele noći iz njihove kuće čuli jauci i plač, a da je nekima od bola pozlilo.

- Najveća tragedija koja čoveka može da zadesi jeste gubitak rođenog deteta. Šta da vam kažem, kada izgubite dete više nema života. A to jadno dete bilo je dobro. Vaspitano, živahno, nije se desilo da prođe, a da nasmejano ne nazove dobar dan i porazgovara malo. Kada sam čuo da je umro, glava me je zabolela - priča čovek iz komšiluka.

On kaže da je vest o dečakovoj smrti prvo čuo na televiziji, a da nije mogao da poveruje da je reč o dečaku koga je viđao svakog dana po nekoliko puta. Kasnije je saznao da je samo baka bila kod kuće kada su došli iz škole da jave šta se dogodilo, dok je majka odvela devojčicu na plivanje.

Priča da je otac nesrećnog mališana za nesreću čuo u Italiji gde radi, dok je majka ceo život u Beogradu posvetila deci. Kada je čuo za nesreću, otac pokojnog dečaka odmah je iz Italije krenuo za Beograd.

- Prvo su mu kazali da je u komi, tek kada je u tri ujutro došao u Beograd saznao je da mu je sin umro. Mala sestra, koja ima pet godina, još ne zna da više nema brata. Ne znam kako će joj reći. Pa, bili su nerazdvojni - kaže komšija.

Da podsetimo, nesrećni dečak pohađao je treći razred. U petak se požalio na glavobolju i mučninu, ali je uprkos tome na velikom odmoru igrao košarku. Oko četiri sata posle podne nekoliko puta je zastao jer mu nije bilo dobro. Iznenada je posrnuo, ali najbolji drug ga je zadržao i pomogao mu da sedne na šaht, gde se onesvestio. Hitna pomoć je čitav sat pokušavala da ga vrati u život, ali u tome, nažalost, nije uspela.

Najteže je bilo dečakovom najboljem drugu, koji je prvi došao da zapali sveću na mestu tragedije. Njegov primer sledila su ostala deca. U foliji pored sveća stajao je sendvič koji, kažu, nesrećni dečak nije stigao da pojede.