Kad jedno jaje sreću daje...

Maštovite makse: Bela nedelja u Vranjskom kraju

Ovako počinje priču o Belim pokladama ili Pročkama Stojan Vidosavljević (56), rodom iz planinskog sela Dragobužde, koji sada živi u centralnom selu tog kraja Vlasu. Pročke su dan kome su se svi radovali, posebno deca u Poljanici. Uvek su padale u nedelju i imale svoj ritual: maskenbal, svečani ručak, paljenje krljaveštice (olalije) i lamkanje (gatanje) jaja.

- Nismo na selu imali kartona za pravljenje maski, već smo ih pravili od kukuruzne šaše, a ugljenom smo ih crnili da izgledaju što vernije. Ujutru bismo ustali spremni da sa ostalom decom iz zaseoka sa maskama na licima zauzmemo mesto ispred seoskog groblja. Znali smo da će sa posete svojim umrlim precima da se vraćaju naši seljani, stariji ljudi, koji će nam udeliti paricu. Trčali bismo za njima i skakali čestitajući im praznik. Vadili su, kako ko, iz džepova spremljene bele dinarce, dvodinarce i petodinarce - kaže Stojan.

Ko zna do kada bi jurili za ljudima i oko crkve na brdašcu da nije dolazilo vreme ručka, koji je bio poseban tog dana.

- Redovno je za našim stolom tad bio petao na pirinču u zemljanom đuveču. Najmlađa deca čekala su da im se udeli deo bataka. Morao je da se deli jer je bilo više dece. Bilo je i čorbice od koprive sa kiselim mlekom i dosta crnog luka. Za meze: jaja, sir, turšija. Domaća rakija od šljiva "trgonjke", potom vino kupljeno u Vranju kod onih koji su imali vinograde i prodavali na veliko, a za decu sok od zove, sa malo šećera i limuntusa. Pre nego što bi počeo ručak, najstariji u kući bi ustajao sa čašicom rakije u ruci i uzvikivao: "Prašćavajte, mili moji." Onda su jedan drugom prilazili, ljubili se tri puta u obraze i govorili: "Prašćavaj!" - navodi Stojan.

Radost za decu: Nema belih poklada bez olalije 

Centralni deo Pročki, za decu, bila je krljaveštica. Na kupove, koji mogu da se preskoče, nabacana je slama, šaša od kukuruza, potom razno suvo šiblje, granje koje bi se zateklo u okolini. Krljavešticu, vatru i dim s upaljenih kupova, preskakali su trčeći u krug i dovikujući se. Osmehe sa lica nisu skidali, zadovoljstvo dece je bilo neopisivo, sve dok ih ukućani ne bi upozorili da je vreme zajedničke večere i lamkanja jaja.

- Za večeru jela se banica, poznata poljanička, "odozgo nebo, odozdo nebo, unutra livada, a preko nje sir i jaja", potom tvrdo kuvana jaja i sir iz zemljanog kačeta u kome je bio pomešan sa paprikom. Otac bi uzeo oljušteno kuvano manje jaje, uvezao ga končićem, a potom vezao za gredu ili letvu na tavanu.

Krljaveštica: Obredno preskakanje vatre

Svi bismo seli u krug oko stola i krenulo bi lamkanje jaja. Svako je morao da zamisli jednu želju i potrudi se da dohvati jaje i zagrize ga. Otac bi krenuo rukom da okreće jaje koje je visilo uvezeno u konac i prinosi ga našim ustima. Radio je to vešto, dok smo mi zevali, cepeći usne, kako bismo ga zagrizli. Svi smo bili nestrpljivi, ko će da ga uhvati i zagrize, a to je radio onaj koji je bio najveštiji - ističe Stojan.
Sutradan, na čisti ponedeljak, odlazilo se u crkvu, a potom se čistilo u kući "da bude cele godine tako i nemoj neko da se je omastio", upozoravala je nana, seća se naš sagovornik.

- Prvo, rano ujutru, pometu žene dvorište, pa ispred kapije prospu vodu da osveže zemlju od prašine, potom isperu zemljano posuđe pepelom, isplaknu ih bunarskom vodom više puta, da cakle, pa tek tada otpočnu gotovenje posnog jela. Moji su bili zadržni, za praznik su imali malo više novca, pa se gotovilo tavče na gravče, pržile su se ribe iz obližnje reke Veternice, bilo je suvih crvenih paprika punjenih pirinčem, čorba od praziluka s malenim crvenim papričicama, kuvani krompir, posne sarme umotane u listove od poljskog zelja-štavinjaka i što ti još ne. Post se strogo poštovao u našoj kući - završava priču Stojan.