Šta čeka srpskog seljaka u EU (2): Planski nestanak malih gazdinstava
Izmene u poljoprivrednoj politici EU dogovorene krajem prošle godine podrazumevaju povećanje subvencija za očuvanje čovekove okoline kao i subvencija namenjenih malim seljacima koji su kako-tako uspeli da opstanu. To povećanje subvencija međutim nije dovoljno da bi garantovalo njihov ekonomski opstanak. Pre bi se reklo da najavljuje njihovu propast.
To potvrđuje i oštar govor Žozea Bovea, francuskog poslanika u grupi Zelenih u Evropskom parlamentu tokom poslaničke debate krajem prošle godine.
Šest miliona poluseljakaU izveštaju "Budućnost malih seljaka" evropski poslanik Česlav Siekierski navodi da u Evropskoj uniji još uvek postoji 5,8 gazdinstava čiji vlasnici su poluseljaci - oni koji žive i od poljoprivrede i od još nekog nepoljoprivrednog zanimanja. |
- Nema propisanih ograničenja za subvencije i to je nepodnošljivo. Veliki proizvođači žitarica nastaviće da dobijaju stotine hiljada evra svake godine dok će ostali sektori, kao stočarstvo u planinskim oblastima, dobiti samo mrvice. To je nemoralno! - rekao je Bove optuživši evropsku poljoprovrednu politiku da u ime "slobodne konkurencije" podstiče pustošenje zabačenih ruralnih oblasti i obaranje cene rada u velikim poljoprivrednoj industriji zbog prelaska jeftine radne snage sa istoka na zapad EU. - Sebičnost država i interesi lobija stavljeni su iznad opšteg interesa, a opšti interes je uspostavljanje prehrambenog suvereniteta u Evropi. Opet će cenu platiti mali seljaci, porodična gazdinstva, potrošači i čovekova okolina.
Česlav Adam Siekierski, poljski poslanik u Evropskom parlamentu i potpredsednik odbora za poljoprivredu u EP, takođe ocenjuje u svom izveštaju o "Budućnosti malih gazdinstava" da ove promene u poljoprivrednoj politici EU nisu dovoljne i upozorava da nestanak tzv. malog seljaka znači i nestanak čitave jedne kulture življenja.
Šta čeka srpskog seljaka u Evropskoj uniji |
Siekierski u svom izveštaju kaže da vlasnici malih gazdinstava imaju četiri mogućnosti. Prva je da kupovinom prošire svoje gazdinstvo, a druga da pored poljoprivredne aktivnosti nađu još neku profesionalnu aktivnost koja bi im uvećala prihod i tako "jednom nogom na zemlji" omogućila opstanak. Treća mogućnost je da mali seljak proglasi bankrot, proda zemlju "većim" od sebe i ode u penziju ili nađe drugo zanimanje. četvrta mogućnost: mali seljak ostaje na zemlji koju je nasledio i živi kako mora.
Siekierski u svom izveštaju kaže da problem opstanka malih seljaka ne može da se reši samo promenama u poljoprivrednoj politici EU i sistemu subvencionisanja koji se i dalje bazira pre svega na veličini gazdinstva. On poziva da se u finansiranje infrastrukture u zabačenim seoskim područjima uključi i Evropski socijalni fond osnovan kako bi ublažio muke najsiromašnijih građana EU. Škole, stručna obuka, putevi - u tom bi slučaju mogli da se finansiraju iz Evropskog socijalnog fonda i iz budžeta lokalnih vlasti. Siekierski naglašava da se time nimalo ne bi ugrozilo načelo "slobodne konkurencije" u poljoprivredi. U ovom trenutku međutim, kada je budućnost EU još čvrsto vezana za pravila neoliberalne ekonomije po kojoj se tržište samo organizuje i to isključivo u interesu krupne industrije, ideje Siekierskog deluju skoro kao utopija.