Dnevnik Velikog rata (14): Priča iz Francuske

Haubica pod Kovilom: Front Šumadijske divizije

Kažu da su im dosta vojnika ogluveli, a i pomerili pameću. Razlog uspeha bio je taj što su naši uspeli da pomoću metnutih gvozdenih prstenova na upaljač dobiju putanju zrna krivlju, i time je omogućeno građanje niskih padina pod Šupljom stenom gde se neprijatelj kao siguran skupljao, jer ih do sada niko nije mogao tako gađati. Izdali smo naređenje baterijama da prekonoć s vremena na vreme sa ponekim metkom dejstvuju u cilju uznemiravanja i ometanja neprijatelja u porušenim zaklonima.
 

ČOKOLADA ZA OCA
Petak, 12. maj. Čujemo da su na zapadnom frontu Englezi probili Hinderburgovu liniju... U 15 časova dobismo od komandanta desne kolone pukovnika g. Tomića strogo poverljivo naređenje u kome se javlja da se po naređenju Vrhovne komande naša ofanziva obustavlja dalje, naređuje ove položaje dobro braniti, voditi računa o čistoti i ishrani vojnika, a kada se izvrši potrebna organizacija i prevlačenje oruđa, i kada Rusi i Englezi grunu, tada ćemo i mi opet preduzeti ofanzivu; položaje braniti do iscrpljenosti snage. U ponedeonik, 5. jun. saznadosmo da je u Grčkoj izvršen prevrat i da su Grci proterali kralja.

Nemačka na kolenima: Englezi probijaju Hinderburgovu liniju

Četvrtak, 20. juli. Čitajući jedan feljton o ratnim užasima stvorenim o ovome krvavom i besnom ratu, plakao sam kao malo dete. Pisac iznosi koliko je razvijena ljubav male dečice naspram svoga roditelja, oca koji je na bojištu. Doživljaj je iz Francuske, koji ću izneti. "Pošto su pozivom Francuske svi njeni sinovi stali na branik svoje otadžbine, časti i ponosa francuskog naroda, među njima imalo je dosta njih, koji su ostavili kod svoga doma siročad svoju, dečicu, samu. Država se postarala i svu tu decu skupila, obrazovala je zavod za negu ratne siročadi i pobrinula se za njihovu negu i udobnost. Poverena su po grupama privremenim materama za negovanje, koje su svojom nežnošću svoju materinsku ljubav i negu ukazivale, ovoj, sada svojoj deci, ratnim siročićima...

Pobrinula se Francuska za njih da ni u čemu ne oskudevaju i da se razvijaju u punom zadovoljstvu i da ne tuguju za svojim jedinim hraniteljem - ocem, koji se sada na frontu bori za čast Francuske. Masa dece je priticala u taj zavod sa sviju strana Francuske. I po samim borbenim linijama, gde je neprijatelj opustošio, kupili su ih i upućivali u Etertat, gde je zavod za njih bio. Jednog dana direktor tog zavoda dobi depešu da je upućeno jedno dete od 3 godine, žensko, po imenu Nineta, železnicom i da se na stanici sačeka i primi. Odmah je direktor uputio jednu mati da je primi. Kada je voz stigao, iz vagona II klase pojavi se devojčica koja je oko vrata nosila natpis "Putujem u zavod ratne siročadi. Molim svoje saputnike da me u putu pomažu". Mati je odmah prišla devojčici, uzela je i upitala za ime, a ona je nežno rekla da se zove Nineta Sažej. Kada su došli u stan, deca su pevala, i kada je mati uvela malu Ninetu i upitala decu, čija je ovo sestrica, svi ćutahu, a mali Žozej kome je 5 godina izađe; mala Nineta radosno viknu:

Dobrovoljci iz Amerike: Krajiški Srbi na Solunskom frontu

 

- Žožo moj! Žožo moj! Dečica se zagrliše, dakle, nađoše se bratić i sestrica, koji su neprijateljskim upadom kao jarebice rasprsle se. Svi su ih neobično voleli. Svakog dana su mala Nineta i Žozej šćućureni sve nešto jedno drugom pričali, zabavljajući se po ceo dan sami. Primetilo se da o užini jedu samo suv hleb, a dobivenu čokoladu brzo negde sklone i sakriju. Posle kratkog vremena, direktor bi izvešten da je njihov otac poginuo u velikoj borbi na Ipru... To već direktor nije saopštavao nikome, sem privremenoj majci, a obratili su iz sažaljenja još veću pažnju i negu za njih. Uvek se i dalje primećivalo da o užini mala Nineta pod svoju keceljicu brzo skloni čokoladu, a suv hlebac i ona i Žozej jeli su.

Jednog jutra dolaze mali Žozej i Nineta kod direktora, noseći jedan paket hrđavo zavijen u novine i Žozej će reći direktoru, radosnim glasom: - Došli smo da vas umolimo da ovaj paket ispošaljete nAšem tati, koji je na frontu. - A šta vam ima tu? - upitaće ih direktor. Mala Nineta sa sjajnim očicama iz kojih se vide velika radost, reći će: - Čokolada. Ima 30 ploča... Ovo je jako potreslo direktora kao i majku, koja se nije mogla uzdržati a da ne zaplače, već je odmah izašla, a i sam direktor teško se uzdržao da ne zaplače, kada vidi ovu silnu ljubav ove male dečice naspram svoga tate, koji je već poginuo na polju časti. Rekao im je da će im učiniti po volji, a savetovaše ih, milujući ih, da svu čokoladu od sada koju dobiju jedu, da ne ostavljaju: - Ja ću za vas slati - samo da im učini po njihovoj volji. Ova pričica toliko me je rastužila, kad sam video ovu veliku ljubav ove male dečice - siročadi, koja svome tati, koga oni zamišljaju da će ih videti, porasle i zdrave, i da će ih zagrliti, kada rat prestane. Njega, međutim, više nema, neće ga videti. Pomislio sam na moju malu dečicu. Plakao sam kao malo dete... Dolazi nova godina 1918, pa smo uveče posedeli i u razgovoru, uz čašu vina dočekali je radosno, poželevši da u toku nje budemo kod svojih kuća.

Ponedeonik, 15. januar. Dobismo po ordonansu poverljiv akt da se obrazuje još jedna divizija, Jugoslovenska, od dobrovoljaca Srba, Hrvata i Slovenaca. U nju ulaze trupe koje su se borile u Rusiji i koje su pre mesec dana došle na Balkan. Nedelja, 25. januar. Pregovori nemački sa Rusima u Brest-Litovskom idu teško i nema za sada izgleda da će moći šta Nemačka uraditi sa Lenjinovom vladom. U Rusiji haos, masa pojedinih pokrajina u Rusiji ocepljuje se u zasebne državice. Poziva se i naša Narodna skupština u Krf da 1. februara tekuće godine zasedne u prvu svoju sednicu posle napuštanja Srbije. Svi ministri kao i poslanici, koji su bili u Solunu, otputovali su na Krf.
 

ROĐENDANSKA KARTA
Nedelja, 4. februar... Odavno ovakvog snega nije bilo ni kod nas u Srbiji posle 1907/8. god. Dobili smo naredbu Vrhovne komande po kojoj se naša Vardarska divizija ukida, i da će se zvati Jugoslovenska divizija u kojoj će biti formirani Jugoslovenski pukovi. Dobio sam kartu od kuće od moje Cvijete, koja me je oveselila, jer od njih odavno nemam izveštaj. Danas navršavam 35 godina. Napisao sam kartu kući i pozdravio ih na moj rođendan. Na položaju mirno; 24. februara čitajući iz novina, videli smo da je Rumunija zaključila mir. 

Sutra - Dnevnik Velikog rata (15): Slava ili smrt