Ispovest Slaviše Stojanovića: Zbog očeve smrti nisam ranije došao u Zvezdu

Seo je na užarenu klupu Crvene zvezde kada je to malo ko drugi želeo. Došao je kao trenerski anonimus za srpsku fudbalsku javnost, iako je u Sloveniji beležio uspehe i bio selektor te zemlje. Srpski Slovenac Slaviša Stojanović je od tada prelazio put ptreko trnja na jednoj od najzahtevnijih funkcija u državi Srbiji.

Više puta “smenjivan”, često na meti spletkaroša iz kluba, bio je omiljena meta kritičara… Strateg Zvezde je za nešto više od pola godine svašta pregurao u Zvezdi, kada bi gotovo svaki normalan čovek digao ruke, on je nastavljao da ćuti i radi. O njemu se privatno malo zna, a u ispovesti za Žurnal otkriva kako je došao na Marakanu i zašto se to nije desilo ranije.
“Bila je opcija da se priključim Zemanu. Pričao sam sa Bunjevčevićem i sve smo se dogovorili. Plan je bio da radim sa Zdenjekom, upoznam klub i stanje u ekipi, pa kada on ode, da ja nastavim samostalno. Ali, otac je doživeo infarkt tokom moje utakmice protiv Nafte dok je bio na tribinama u Domžalama. Srce nije izdržalo uzbuđenje. Mesec i po se nalazio u komi, bilo mi je strašno teško da vodim utakmice i treninge. Igrali smo sa Štutgartom, on se probudio iz kome i tražio da mu donesu televizor u bolnicu, da gleda meč”, otkriva Stojanović u razgovoru za Žurnal.

Ali, do oporavka nije došlo…
“Preminula mu je sestra, teško je to podneo. Oko dve nedelje posle sahrane su nam obili kuću u Vlasotincu, niko nije mogao da ga spreči da ode dole. Tri dana kasnije je umro…”

Čudesna simoblika je vezana za Stojanovića i slovenački tim Nafta. Otac je doživeo srčani udar baš u utakmici sa Naftom, ali ime tog kluba nastaviće da se prepliće kroz Slavišin život.
“Prva utakmica posle sahrane je bila baš sa Naftom. Kada se obeležavao 40-dnevni pomen, opet smo igrali protiv Nafte. Na pola godina i na godinu dana od njegove smrti, opet sam igrao protiv Nafte. I nijednu od tih utakmica nisam izgubio. Samo sam propustio meč protiv Primorja zbog sahrane, a baš protiv tog tima sam kasnije osvojio titulu”, prepričava Stojanović čudan splet okolnosti.

Ne krije žal što otac nije poživeo da vidi njegove uspehe.
“Žao mi je što moj Mirko nije doživeo da vidi titulu sa Domžalama i dolazak u Zvezdu. Radio je u Beogradu kao vojno lice, voleo ga i nadao se da će jednoga dana živeti sa porodicom u njemu. Nekad pomislim i poželim da me gleda s neba, ako je to moguće…”

Stojanović je rođen u Gornjem Dejanu kod Vlasotinca i ne zaboravlja taj kraj.
“Strašno mi je drago kad dođem dole. Tamo sam nalazio mir. Niko osim familije u Vlasotincu nije znao ko sam. U selu je ostalo tek desetak ljudi, a nekada ih je bili oko sto.”

Zbog očevog posla, život ga je kao dete odveo u Ljubljanu gde je upisao gimnaziju i uporedo trenirao fudbal.
“Izabrao sam smer geologiju, a i danas mi je podrum pun kamenja i minerala koje sam skupljao gde god sam išao po svetu. Studirao sam geografiju i baš tada potpisao prvi profesionalni ugovor sa Slovanom. Nisam mogao da treniram redovno, pa sam se prebacio na DIF i tu diplomirao. Žao mi je što to nije bila geografija, još razmišljam da završim taj fakultet. Igrao sam u Slovanu, tada stabilnom prvoligašu, bio kapiten i fino se osećao. Trčao sam više nego bilo koji zadnji vezni danas u Srbiji. Bio sam spreman kao životinja. Došao je i poziv za reprezentaciju Slovenije, ali nisam debitovao jer sam se baš tada povredio. Povrede su se nizale i u 28. godini sam sebi rekao da je bolje da se prihvatim knjige. Još sam igrao fudbal kada sam postao profesor. Po tri godine sam predavao u srednjoj i osnovnoj školi.”

U Slovanu je počeo i trenersku karijeru.
“Krenuo sam sa kadetima u kojoj su od sadašnjih igrača bili Samir Handanović i Zlatan Ljubijankič. Bili smo prvi u svim kategorijama. U Domžalama su imali hrabrosti da me postave za glavnog trenera kada sam imao samo 31 godinu i vratili smo se u elitu. Od tada smo stalno napredovali. Dva puta smo bili šampioni i dva puta vicešampioni. Handanović je otišao u Udineze, Stevanović u osijedad, Branković u Betis… Do tada je bilo nezamsilivo da Domžale bude u vrhu.”

Usledila je selidba u Celje, pa selektorski mandat u Sloveniji i na kraju dolazak u Crvenu zvezdu. Mnogo se spekulisalo kako je Stojanović došao na Marakanu, pominjao se Miško taksista, a sada je Zvezdin strateg prvi put o tome progovorio i otkrio istinu.
“Bio je četvrtak oko 22 časa, gledao sam sa suprugom televiziju kada me je pozvao Slaviša Kokeza. Rekao sam mu da neću da dođem ako nije ozbiljna priča. Dobio sam uverenja da jeste i ujutro sam bio u Beogradu i preuzeo funkciju šefa stručnog štaba.”

Od tada je Stojanović svašta preživeo na klupi Zvezde, više puta je smenjivan, dobrano je osedeo za ovih šest meseci, ali retko kada ćete ga čuti da se žali.